Arhiv UNS — Kultura

KAO PROVIDJENJE I BOŽJI ZNAK

Frižideri u Banjaluci ne rade, bojleri takođe, plina nema, benzina nema, čita se pod svećom, ali pozorište postoji i igra predstaou komada simboličnog naslova „Seme"

Sa optimizmom u ~dan poslije": Iz „Hekube"u Cmogorskom narodnom pozorištu (Snimio Srđa Mirković)

Kekoliko stotina metara pre mosta na Savi u Sremskoj Rači nalazi se carina SR Jugoslavije i granični prelaz prema Republici Srpskoj, i desetine kamiona sa semberijske strane koji čekaju na carinu, carinu između dva dela istog naroda. Na delu mosta koji pripada Republici Srpskoj stoji vojnik s puškom, nekako skrajnut u skelet mosta. Iz njegovih očiju izbija tuga i praznina što ga brat s druge strane Save mora, a malo i sam hoće, da drži kao stranca i nepoželjnog na nekad zajedničkoj zemlji. To je nakon izbiajnja rata, moj prvi susret sa delom moje zemlje. mog zavičaja koji je, prepušten sam sebi, branio pravo da živi i postoji. Naravno, branio je oružjem. Ja sam pošao da to pravo branim pozorištem. Trećeg oktobra 1992. godine pozvao me je ratni direktor Narodnog pozorišta u Banjaluci Nebojša Zubović telefonom i požalio se da je pozorište, takoreći, pred zatvaranjem zbog osipanja ansambla, materijalne situacije i ratne atmosfere: policijski čas, apsolutna redukcija struje, nedostatak nafte... Ali, rekao je, Ijudi hoće da rade i iprave pozorište, bez obzira na sve. Našao je naftu od vojske, ima agregat | i stidljivo rekao: Da li bi mogao da nam pomogneš? „Rekao sam, potpuno miran, iznenađenom direktoru da l ću doći prekosutra, petog oktobra, i

da ffočinjemo odmah sa probama komada koji, verujem, odgovora snagama pozorišta u ovom trenutku. I, kao proviđenje i Božji znak, pozorište je sačuvalo ansambl da tačno podeli komad Seme Miroljuba Nedovića Rikija, glumca iz Niša i pobednika na konkursu za najbolji tekst TV Beograd u 1991. godini. Tačno devet muškaraca i pet žena, i tačno u godinama koje odgovaraju likovima, i tačno po glumačkoj vokaciji. Znao sam tada da mi je Bog osvetlio prostor za moju misiju. rad Banjaluka je bio drugi o' s po veličini u bivšoj BiH i ima jedno od najlepših po, y ' zorišta u bivšoj Jugoslaviji; grad poznat po lepoti svojih |H 111 u^ca - parkova i aleja i dugoj 111 kulturnoj tradiciji. U tom ,, gradu sada nema električne energije već četiri meseca, policijski čas je od 22 časa, narod se greje na drva kao pre 50 godina, ali, ponosan sam što ovo konstatujem, vera naroda u ispravnost svoje borbe, i u konačnu pobedu je ogroftma i spremni su na još veće žrtve i, što je najpotresnije, oni ih očekuju kao neminovne ali i prolazne. Strah moje porodice da ću nastradati ili da se neću uklopiti u ratni život, nestašice, hladnoću i mrak bio je bezrazložan: takav život nije ni lep ni ugodan, ali postoji uvek onaj viši razlog i smisao radi kog se živi i umire, a ne zbog „besnih" kola, paklice ~mar Iboroa" i flašice koka-kole. Zato sam ja radio predstavu! Od 10 do 14 i od 15 do 18 bile su probe. Posie 18 časova je već potpuni mrak i nije baš lagodno vraćati se kući i ne videti prst pred okom. Vera Ijudi u pozorištu da rade i žive jedan posao i zanat vredan poštovanja i dostojanstva vratila se samim činom početka rada. Danas Banjaluka i Republika Srpska imaju, u sred rata, svoje državno pozorište koje igra i izvodi umetničke predstave, ne recitale ili propagandne sletove, već jednos-

tavno, najnormalnije pozorište sa tekstom, glumcima, scenografijom, kostimom, svetlom, muzikom, dekoraterima, rekvizitom, bifeom, kafama, pauzama, činovima, scenama... A mora se znati da je poslednja plata glumca ifproseku ispod 10.000 dinara, da frižideri ne rade, boileri takođe, šporeti, plina nema, benzina nema, ijudi se kupaju u lavorima i zalivaju lončićima s vodom, čita se pod svećom i štede baterije da se čuju vesti Radio-Beograda u 15 časova. I niko ne kaže da je za to kriv rat okrivijuju sebe što su ranije bili takvi kakvi su bili i nisu bolje i spremnije dočekali bedu rata. A rat? Rat se morao vratiti da iskija svoje od pre 50 godina, i od pre 75 godina, od pre 90 godina i da se na njega ili nas stavi tačka. To je sve. Moje kolege iz pozorišta, koje se od ove predstave zove Krajiško narodno pozorište i koje objedinjuje i kulturno i pozrišno i operativno obe Krajine, žele da tačku na kraj rata udare predstavom. Žele da dođu i u Srbiju i da igraju pozorište. Ništa više: da budu ono što jesu: glumci. I doći će. Uskoro. HH prvo će proći, kao ja u UJ povratku, kroz deveti 1111l krug pakla u hlađenju, 111l koji se zove Derventa, sa II || desetinama crnih, izgoreH| |H iih kvartova, sa izrovalIIJII nirli ulicama i ruševina||||||| ma, proći će kroz razorenu Modriču i pored poruii šenog mosta na Bosni, stazama i bogazama kojima su ranije išla zaprežna kola a sada šleperi sa humanitarnom pomoći i autobusi sa ■ paketima, moraju da prođu Obudovac, sela Batkuša i Gorice gde su linije fronta na puškomet sa obe strane puta, kroz Brčko koje nema pola sebe, blizu ratne zone na Majevici, žuriće i stići će prvo na onaj most na Savi sa carinom i granicom i kolonom kamiona koji čekaju da im se ocarini i pretrese sred’stvo za preživljavanje braće, ratnika, porodica koje ostaju na vetrometini rata, a onda prelaze u Srbiju i srećni su jer sve zaboravljaju i postaju ono što smo zajedno spasavali da živi i postoji: Pozorište. ■

j Jovica Pavic'

BJEŠE NEKAD KRALJ NIKOLA

Pozorišna šlika sumorna, a direktor jedinog crnogorskog profesionalnog teatra citira Kanjoša Macedonovića: „Bolji i viši pođoše boljima i višijema, a mi jedva vama dopadosmo".

m Bpd god razmišljam o situaciji I lu pozorišnom životu Crne ■ MGore, osjećam potrebu da se jnJB izjadam, da napišem neko HV „tužno pismo", da sa nekim ■■ podjelim, prokomentarišem, BM analiziram tu žalosnu sliku HBstanja. Od kada pamtim, a H Hpamćenje mi nije kratko, skoB Bfo trideset godina, govori se 0 krizi pozorišta u Crnoj Gori, ali i sa optimizmom gleda u ~dan posiije". Kažu da su ishodišta sadašnjeg stanja, u bilo kojoj oblasti, uvijek u prošlosti, a da već ovoga trenutka projektujeffid budočnost. Pa, ako sujetu hrani mo činjenicom da su, na ovim prostorima, u prošlom vijeku, državnici pisali dramske tekstove; ako je krajem prošlog vijeka vladar Crne Gore počeo sa izgradnjom prve autentične pozorišne zgrade, čak i od dobrovoljnih priloga građana, što govori o odnosu tadašnjih „neprosvijećenih" Ijudi prema umjetnosti, a u kojoj su početkom ovog vijeka premijerno izvedene i prve predstave; ako je u to vri-* jeme postojalo nekoliko diletantskih družina danas bismo rekli amaterskih koje su se teatarskom umjetnošću bavile; ako je postojala, i sa savremenog gledanja na stvari, sasvim korektna pozorišna kritika; ako je, neposredno poslije drugog svjetskog rata, u malenoj Crnoj Gori maloj po prostoru i broju stanovnika funkcionisalo pet profesionalnih pozorišta; ako... m ko sve te činjenice sagledamo |||| do njihove suštine, bilo bi logično očekivati da je, u ovom trenutku, u vremenu koje mi živimo, pozorišni život na |H |H crnogorskom prostoru bogat, raznovrstan, slojevit, estetič, raznorodan... A kakva je I stanja? jedini profesioiii Mnalni ansambl „raseljen" je, bez sopstvenog doma, u očekivanju završetka rekonstrukcije, neriješenog statusa i sa velikim znakom pitanja kada i kako će se riješiti. Pionirsko pozorište takođe je bez sopstvenog scenskog prostora i sa zamagljenom perspektivom. Umjetnički ansambli su malobrojni i nedovoljno kvalitetni. Zetski dom, jedini za sada, pravi pojzorišni prostor u Crnoj Gori, izgrađen još u vrijeme Kralja Nikole, već petnaestak godina je u rekonstrukciji 1 sa neizvjesnim datumom završetka toga posla. Skoro totalno je prekinuta fluktuacija Ijudi, ideja, umjetničkih ostvarenja sa drugim sredinama. Tea-

tarski festivali, organizavani mahom u primorskim gradovima, bez jasnog, izcizeliranog, estetičkog i organizacionog koncepta, skoro da i nemaju odjeka van svojih užih prostora, a i tamo nedovoljno. Amateri alternativci nijesu istraživači, eksperimentatori, „rušitelji" i „destruktivci", što bi trebalo da je suština njihovog postojanja, već pokušavaju da „nadomjeste" estetikom manjak institucija —■ pokušavaju da rade klasičan teatar, što je najgora varijanta. Pozorišna kritika skoro da i ne postoji, a o nekom ozbiljnom istraživačkom radu da se i ne govori. Nema vrhunskih dramskih tekstova, ne postoji niti jedan, isključivo, dramski pisac, pisac utemeljen u ovdašnji teatarski život... Pa, gdje su ishodišta ovakve slike stanja? Da li u onim, po teatar žalosnim, pedesetim godinama, kada su dekretom, što je vjerovatno svjetski egzemplar, ukinuta četiri profesionalna pozorišta? Da li u odnosu države prema umjetnosti, prema teatru posebno? Da li smo svi mi, koji se na bilo koji način teatrom bavimo, doprinijeli, svojim činjenjem i nečinjenjem, ovoj, skoro potpunoj atrofiji pozorišnog života u Crnoj Gori? Blagota Eraković, reditelj i direktor Crnogorskog narodnog pozorišta, parafrazira onomad u intervjuu za novine Kanjoša Macedonovića, replicirajući, valjda, na neke „imaginarne" napađe, a u povodu pozorišne slike stanja u Crnoj Gori: „Boiji i viši pođoše boljima i višijema, a mi jedva vama dopadosmo". Da li je to uzrok krize? jedan od razloga svakako jeste: jer zaista mnogo reditelja, scenografa, kostimografa, glumaca... iz Crne Gore radi u drugim sredinama. Uzroka je mnogo, da li je put u „bolji život" samo jedan? akle, završiće se rekonstrukliiill CJ i a zgrade Crnogorskog na|||S||| rodnog pozorišta, valjda će |H H|se i ansambl kompletirati. Ostaće i dalje, ako se izuzmu Hls H|gostovanja, snovi o Operi i H| IH Baletu. Možda će se otvoriti |||J|| Akademija za pozorište; možda istureno odjeljenje Akademije iz Beograda; otvoriti Dramski studio koji bi, prirodnim putem, u budućnosti, prerastao u Akademiju. Ostaje nada da će sve rečeno, zajedno, uz mnogo veću podršku države i, naravno, mnogo veći angažman aktera pozorišnog života, stvoriti mogućnost za kvalitetniji pozorišni život, a tek posljedica je i vrhunski estetski nivo, pojedinačno, pozorišnih predstava. n

Veselin Radunović

9