Arhiv UNS — Listovi osnovnih škola

РАЗМИШЉАЊА ПРЕД СПОМЕН ПЛОЧОМ

Тмурно јесење поподне. Сиви облаци брзо плове преко неба. Ветар непрестано дува. Седам између две тополе. Преда мном је споменик са плочом. На њему је уклесано стотину имена. Полако читам, Знам да су то имена бораца који су бранили ову земљу. Обузима ме језа. Једном од ветра, а други пут од погледа на број палих другова. Они су мртви. Мртви? Не! Они још увек живе у нашем сећању, њихов дух нас бодри. Beh трећи пут читам: Радоица Попов. Сигурно је био дечак мојих година. Пред очима ми лебди лик дечака са црном косом. Нема више од дванаест година. Слабуњав је. Обучен у поцепан капутић одакле вире голи лактови. Готово сам сигуран да је тако изгледао. Зима. Зима која све леди. Те зиме Радојица је постао курир. Одвојио се од мајке удовице која је остала негде у Босни. Док је био у селу, радио је илегално. Био је врло спретан и често је учествовао у диверзијама. Дечак? Не, он није

имао времена да буде дечак. Он је постао борац, друг. У селу је било издајица, па је морао да оде у партизане. А онда је постао курир. Волео је тај задатак. Једном је био преморен. Ишао је по дубоком снегу вршећи своју дужност. Упадао је у дубоки снег, али је ишао даље. Спуштао се сутон. Изгубио је пут који води до партизанске команде. Пред зору ]е видео неке кућице. Тада је пао у снег. Тога тренутак наишле су усташе и њихов метак је скратио муке полусмрзнутог курира. Осећам да ми је глава клонула. Трзам се. Преда мном стоји споменик са уклесаном спомен плочм. Осећам њену тежину. Хладно ми је. Устајем и одлазим полако, тихо. Један сунчев зрак се прокрада између густих облака и 'обасјава споменик. Још једанпут се осврћем. Почивајте мирно, пали другови! шапућу моје усне. '

Срдић Србољуб

Vlllu

Сиви џин на Дунаву

одломак

Из даљине је мали, али кад му се приђе ближе, јасно се види његова величина, види се да му нема равног у свету. За сада је мост наше највеће дело у градњи. Он је израстао за кратко време. Просто је изникао под вредним рукама наших радника. Својим уздизањем према небеском плаветнилу, он је уздигао у очима других људи нашег човека, нашег радника, технику. Како је дивно возити се испод сивог џина и дивити му се! Још је лепше бити на њему, разгледати га. Гледати како на твоје очи ниче један колос, једини у свету. Пријатно је разговарати са његовим градитељима, слушати како ти вредни људи причају. Причају са поносом, али не о себи, већ о мосту, а узгред додају да тога не би било да није другарства и слоге. Сви су поносни. Имају и зашта да су поносни њихово дело је величанствени мост, сиви џин на Дунаву.

Радослав Музер

Vlla

Fruška Gora

Fruška Goro, mirisavo cveće, fašisti te osvojiti neće, niti tcbe. niti tvoje stase. jer po tebi partizani §ане. Fruška Goro, budi ponosita na Pa'rtiju i ha druga Tita, i na borce što te brane naše slavne partizane.

Zavičaj

Kad gledam reku koja bratske narode spaja, ja se sećam svog Eavičaja. Sećam se kad sam u majčinom kriiu spio i o tebi, savičaju, snio. Kad neki stranac kaž«: ~Ah, ala jc divan ovaj кгајГ ja ponosno odgovorim: ~To je mili zavičajf'

• Duško Dirnitrov,

Моја majka

Svako voli ponešto. ali је svakom najdraša majka. Cesto je gledam bako zamišIjeno sedi na klupi pred kućom. Sunce se crveni na horlHontu kao nova lopta. Ptice se vrećaiu u svoja malena gnjesda, cvrčak peva svoju večitu pesmu. Majka sigurno misli na sutrašnji ručak, Tek је početak meseca, a mnogo se troši. Ја imam novo odelo, sestra novu haljinu, a majka se nije ponovila. llvek gleda da' mi ugodi, pa makar radila х danju i noću. ja joj često kupujem poklone. Ti pokloni su skromnl ali im sc majka uvek obraduje, jer vidi da је nisam Haboravio. Моја majka me mnogo voli. Ona me čuva [i pa=i. Ponekad se „posvadjamo", ali to brzo prodje i opet bude kao рге. Sunce se crvcni na hori=ontu, ptice se vraćaju na legalo, a neumorni cvrčak peva svoju pesmti: „Zri, =ri, н ri.“

Zoran Stakić, uč.

Vld

M ОЈ ДОМ

'Кад сунце лешње нама цео свеШ обасјава. љупко ме тада гледа нућица моја плава. Зелена гране је окружују, благи поветарац је мцлује поносим се Шада њом, јер Шо је мој дом. За вре.ие јесењих дана некол’ко сувих грана кућицу моју шШиШе од хладне јесење кише. А када снег завеје, побеле моје леје, кућица моја г.леда нспод покрова снега.

Обућина Загорка

VJa

ДГЧјИ лист