Arhiv UNS — Listovi osnovnih škola

Крв родољуба проливена за

Т Е М А:

Заиесељак сам то признајем. Најпре сам гневан увређен животом преорао и небо и земљу а затим сам без стра ха стрмо заронио у рену да у огњишту времена нађем свој белутан. Лутам и тражим без одмора, без сна и буђеља. Ходам напред и назад за сеннама дрвећа и по угљу пањеза. Копам и орем по историји, трчим за сенкама прошлости и будућности. Некад ми се чини ло да се славне сени помало љуте кад се ја смејем без разлога а сада знам да је то 6ила глупост. Сени су то потврдиле: Смрт је судбина и она се не бира. Створени смо за жртву. Живот је то доследно потврдио. Сажаљење вређа жртву, знај. Ми смо се изабрали за жртве. А могли смо бити убице. Имаш ли толико доброте да схватиш то? Зашто сте постали жртве? Зашто сте само своју смрт оставили животу? И где сте ви из Крагујевца? »Где сте наши пријатељи и знани и незнани? Почиоате неми под сломљеним крилом младости.

Ћутите.. Ћутите, јер нако би сте говорили над еам је глас пресеиао рафал. . , Били су млади. много их је било све њихове се главе у једно моје крило свиле .. Они су звали, али речи су им остале недоречене у дну грла«. И причајте ви са Сутјеске, Козаре и Неретве, причајте ви са Бубња. Јастрепца и Топлице откријте свету своју и моју судбину. Ми припадамо вечности. Ми чинимо историју. Човек је жртва и историја је жртва. Ми смо цена твоје будућности, ми смо цена твога постојања. Схва таш ли сада зашто смо жртва? Словенац сам и више од свега љубим свој живот и своју смрт Триглав. Срећан сам што сам жртва. Само је у некој успомени слобода, само се жртва осећа правим Југословеном. Заборавио је да наже да је имао 18 година и да је био веран партији и Титу. Заборавио је да каже да је умро једне

љигаве и влажне јесени на прагу слободе, Ја сам из Босне.. Ја сам из Хрватске.. Дигао сам у ваздух воз.. Убијао сам убице.. Убио сам себе и постао симбол.. Недовршене приче из недовршеног времена то је судбина једног народа и једне земље. Једне јесени. Њихова крв храки нашу слободу. Хвала савезницима за помоћ коју нису пружили јер ми смо зато већи дужници слободи. Пронашао сам своје место у друштву. Моја је дужност да упознам свет са онима иоји су створили слободу, моја је дужност да наставим њихове мисли и идеје, ја морам да градим свет и дам себе сл.боди. Како је чудно моје садашње расположење. Време као да је стало, више нема реке која до лази из тишине и у њу се враћа сада је река језеро у коме се огледа живот. СТЕВАНОВИЋ МИРЈАНА, VlliS i основна шнола »ВОЖД КАРАЂОРЂЕ« Ниш

Она је на улици, у фабрици, у нашим мајкама и очееима, у нашем жагору је она је у нашем човену. Много је суза и крви проливено овом земљом, много ланаца понидано и још толико песама остало недопевано да би се осетила њена близина и њен дах. Ми је држимо, слободу, на длану јер су је наши најбољи синови и кћери исковали од крви и свог даха. То је живот Марије Бурсаћ из чије је песме процветала, то је песница Стевана Филиповића, то су кликери Бошка Бухе и поглед Саве Иовачевића и још многих, знаних и незнаних. Из те »крви румене црвена је шума пролистала«, проклијала је нова Југославија: она je Ћопићева »херојева мајна« подизала и подизаће »ждраловиће« и клањаће се њиховој бесмртности. Пустимо да нам поглед плови до бескраја. да булие на хумкама буду увек свеже и оро шене »као златне токе крвљу покапане«. Нека лете голубови од Триглава до Ђевђелије, од Ђердапа до Јадрана и још даље Нека све буде поезија, чиста као јутарња роса, а изникла у »Јами« и »Кадињачи«, нека бу де као сузе Стојанке мајке Кне жпољке. СЛАЂАНА НЕСТОРОВИЋ IVI основна школа »Вожд Нарађорђе«, Ниш

Седим нрај топле пећи, док напољу тиња јесења ниша. У соби је тихо, само понекад нека крупнија кап кише нуцне о прозорсно окио, па и то престане. У руци ми је нњига, још неотворена, ноја носи назив: Приче партизанке. Замишљам шта се крије иза тих интересантних наслова. Знам, мора да је у њи ма описан живот наших родољу ба, партизана који су се борили за слободу и независност. Тајанствена књига са мога нрила је била повод да пред својим очима угледам колону људи, уморних, гладних, изнемоглих. Чујем и пригушене јецаје рањенина који долазе из шуме; чујем и страхујем заједно са њима, бојим се да их не открију.

Иза широког стабла старе бу кве видим збуњени поглед малишана, који опрезно жури кроз шуму. Можда ће његова порука спасти рањенике, можда ће из ње сазнати нешто важно, а можда. Тужно се смешим на помисао да су и дечаци и девојчице про ливали своју крв, да су и они равноправно стали у ред са осталим родољубима, а њихове играчке, оловне и нњиге остале су разасуте по кутовима и снри вене негде дубоко, у најскриве нијем делу њихове душе. Слободо, и ова млада дечја нрв је роса која напаја твоје темеље! Пећ у мојој соби се већ угасила, нњига са мога крила је склизнула на под и отворила се као да ме опомиње да треба већ да почнем да је читам. Симоновић Радмила VI разред Доња Речица

Много је ратова било на ово ме тлу нашем и много је крви проливено за слободу наше често нападане земље. За њу и њену слободу гииули су многи: људи, жене, деца... И нино није жалио своје животе. Ишли су у борбу и борили се за слободу, за срећнију будућност. Мрсни непријатељ је желео да покори нашу земљу, народ да покори, пороби и стави под своју власт. Примамљива су не пријатељу била природна богатства наше домовине. Хтели су да то буде њихово. У томе нису успели јер су наши храбри и вековима непобедиви народи устали и показали непријатељу како се воли слобода и домовина. Слобо: да и независност били су на-

шим народима једини циљ. Ратно сунце није грејало тано нежно, јер су га прекривали тмурни, црни облаци. Нашим наро дима је увек било јасно да ће једнога дана иза тих тмурних облака синути сунце слободе. И синуло је. Заискрила је роса на сунцу и појавили се осмеси иа лицима дечака, заорила се слоборадска песма, заиграло коло партизанско... Зато и кажемо да крв која је проливена за слободу храии младе и одгаја нове хероје. ГОЛУБОВИЋ МИЛКА, VIII КРУШЕВИЦА

2

ПOЛ Е Т

11. новембар 1975.