Arhiv UNS — Listovi osnovnih škola

Мрвица хлеба

Догодило се то једног прохладног јесењег дана. Мраз је већ почео да шара по прозор ским окнима и да леди барице по гураавом неасфалтираном ny ту. Ледени ветар фијуче и љуља оголеле гране дрзећа на ко јкма се налази тек по који зла тожути лист који мирно чека свој крај. Такав дан позне јесени, про праћен хладним леденим ветром, сабио је врапце у своја склоништа и они сада шћућурени мирују тамо гладни. Из сажаљења на те мале сићушне птичице бацим им једну суву кору хлеба. Одједном, јато вра баца као руља јурну, стрмоглави се право на кору хлеба. Снагом и карактеристичном мрљом на телу истицао се један кочоперни врабац. Он се непрестано гурао, кочоперио. Најмањи врапчић је био жуто кљунац. Једино ои није могао да дохвати баш ии једну мрви цу. Нервозно је скакутао тамо амо, пео се на леђа већих вра баца, али су ови гурали и одбацивали. Највише га је гурао врабац са мрљом на телу. Бесан, мали врапчић, враголан, својим жутим кљуном кљуцну великог врапца... Врабац се иакостреши, намргођен скочи на малог жутокљунца. Гомила врабаца се распрши. Остаде само мајка малог врапца. Сви остали су били иеми посматрачи. Мали враголан се жилаво бранио, али није могао да се супростази снажнијем од себе. Грчевито се борио и одби јао сваки врапчев напад, али се осећала премоћ снажнијег и искуснијег. Иод малога се осећала малаксалост. Нроз ваздух, одједном, зафи јука каменчић и погоди пегавог врапца баш кад је хтео да зада задњи ударац. Он посрну и паде. Нора хлеба је стајала нетакнута. На пут, кроз отворену капију, упаде дечаћић са праћком у руци. Он узе свој улов. Враго лан беше пре тога прхнуо и до шао својој мајци. После неколико дана друг ме позва да видим опоравље ног врапца. Одох тамо и видех оног истог врапца са жутом пегом. Био је тужан и оборене главе. Помислих: »Некада си

се кочоперио, а сада чамиш. Ипак ћу покушати да те спасим.« • Замолих друга да ми га пок лони. Пошто је имао много птица, он ми ra радо даде. Ја га помиловах и у себи рекох: »Мислим да убудуће нећеш по нижавати млађе«. Пустио сам га. Он залепрша крилима и одлете своме јату. Нора сувог хлеба је још дуго лежала на прашњавом путу... Божидар Коматина, V/1 Прокупље

ВЕЛИКИ ЧОВЕК

Посматрам плаветнило небес ког свода и птице што певају по пољима слободе. Нека милина ми испуњава груди. Док то посматрам, размишљам о чо веку који је читав свој живот посветио борби народа за сло боду, борби за права свих рад них људи, борби за мир и рав ноправност свих народа и наро дности широм света. Сетих се да се пре осамде сет и неколико година родио један низак човек, човек изузетних врлина, богат духом, срцем и мислима. Његове мисли почеле су да зраче наше дру штво још пре првог светског рата, али су у самом рату про тив хитлеровске Немачке његове речи и мисли дошле до пуног изражаја. Постао је вођа наше НОБ-е, идол бораца који су под његовим руководством превазилазили себе, показали свету надчовечански херојизам какав до тада није био забеле жен у историји човечанства. Нису га сломили дуготрајни маршеви кроз беспућа, ни мраз, ни глад му не помутише разум, само му је туга за поги нулим друговима утиснула боре на лицу. Меци су му парали одећу, један је окрзнуо ру ку, али је велико срце остало нетакнуто. То је срце југословенских народа у коме има ме ста за сваког доброг човека. Он је инспирација за многе пе снине, његов лик уклесан на многим мермерним плочама, а

његово име С поштовањем ибговарају сви мирољубиви људи света. То име ће златиим словима бити бележено на стра ницама наше историје као сим бол слободе и братства и једин ства југослоаенских народа. Ја то име нећу написати јер је

оно у срцима свих малих и ве линих Југословена. Тодосијевић Бранислава, Основна школа »Никодије Стојановић - Татко« одвојено осморазредно одељење у Велиној Плани

Моје родно место

У самом подножју планине Јастрепца је моје родно место. Нуће су расуте no падини као звезде по небу. Волим своје место зато што сам се у њему родила. Над њим Је небо као плава свила; ливаде се зелене нао језерска окна. У пролеће по њима цвета шарено цвеће; изгледају као шарени ћилими. Родно место увек у својим недрима крије неки дар. Некад је то био букет љубичица, некад прегршт жита или тајан ствени шум лишћа. У јесен моје родно место грле праменови магле и тада има неки необичан изглед, као место из бајке.

Волим кад ло њивама мога места заблиста златно жута пшеница, и насмеши брк кукуруза; волим га зато што сам у њему научила да сричем прва слова. Нроз моје село протиче кри вудава река чији ме жубор сваке вечери успављује. Он ми прича о славној прошлости мо га краја, о његовим тешким данима и о радости људи који су дочекали црвену заставу слободе. Младеновић Божица, ученица VI разреда Основне школе »Никодије Стојановић Татко« Доња Речица

Јесен у мом селу

После дугог, топлог лета, до шла је јесен пуна обилних јесењих киша. Са њима се увла чи туга у људсна срца и задр жи се све дон се иза тамних облака H8 појави сунце, да раз весели та тужна лица. Седим на тераси и посматрам леп јесењи дан, обасјан последњим сунчевим зрацима. Посматрам аутомобиле који јуре сеоским друмом и ветар ко ји се игра са неким тек увелим јесењим листом. Обори га са крошње дрвета и тако га носи све док не падне на хладни бетоиски плочник. Ту стоји не-

помично очекујући да га тешка нога неког пролазника униш ти, или нови налет ветра однесе даље. Путеви су опустели, само no неки пролазник са кишобраном у руци, или без њега, журно за миче, тражећи заклон у сигурности своје топле собе. Тужно је моје место у овим јесењим данима, тужно је увело лишће на плочницима и оголело дрве ће у воћњацима. Младеновић Јоргована, ученица VI разреда Основне школе »Никодије Стојановић Татко« Доња Речица

УРЕЂУЈЕ ЛИТЕРАРНА ДРУЖИНА * ШТАМПА: »ГРАФИКА« ПРОКУПЉЕ, УЛ. НИШКА ББ

Свим ученицима и наставницима жеа и м о СРЕЂАН 4АН ШКОАЕ