Arhiv UNS — Listovi osnovnih škola
Ви, мале сузе, шта то причате и какву то болну прошлост везете по мом лицу? Реците ми, шта то шапућете нестајући у борама јастука и чему ме подсећате ...
ЗАЛАЗАК СУНЦА
Сунце је на западу. Бле_ штава белина дана се гаси. Сумрак је свему дао спокојни изглед. Неки мир се увукао у крошње дрвећа и шибље поред реке. И сањива река најављује долазак ноћи. Све тоне у сан. У тој измаглици тишине и таме једино не мирује запад. Он гори неким потмулим сјајем. Крваво руменило се шири од зажареног сунчевог круга. Тај пламени угао је последње упориште светлости. СУМРАК ГЛЕДАМ КРОЗ ПРОЗОР ТИШИНА НИГДЕ НИКОГА, САМО УЛИЧНА СИЈАЛИЦА ПОЗДРАВЉА МЕНЕ И УЛИЦУ. УПРАВО САМ САДА У МОМ ДНЕВНИКУ ОТКРИЛА ЈОШ ЈЕДНУ ПЕСМУ ЗА ТЕБЕ. Зорица Парошки, VIII
СТИГЛА ЈЕ ЈЕСЕН У НАШУ ШКОЛУ
Када је наступио распуст, ми смо били весели, јер је крај нашим бригама. Али школа је била тужна, јер остаје сама. Мислила је само на самоћу. Неће дуго бити буке која је одјекивала школом, неће се чути песме за време музичког часа. Од онда када смо се распустили, школа је била плашљива и усамљена. Нису је веселили ни цвркути врабаца на лиснатим гранама дрвећа. Када је дошао септембар, школа нас је чекала окићена жутом природом. Пуно је нових радости и знања. Сада има мање врапчијих цвркута, али има нас, ђака, који чинимо школу веселијом. Јесен је посејала своје дукате по дрвећу и тиме означила почетак школске године. Ћурчић Милан, Л/д
МОЈОЈ УЧИТЕЉИЦИ
Посвећено мојој драгој учитељици Стојанки Раковић, која одлази на заслужени одмор, у пензију. Лете јесени. Под сивом прашином времена тиња још само у пепелу искра детињства. Године су остале за мном попут давно опалог листа који још увек зрачи пурпурним бојама. Да, остало је много тога иза мене, али сећања не умиру. Она се само привремено затаје у срцу, а онда се одједном и на најмањи дах запале и разбуктају у дубини. Преплаве душу, мисли, осећања и тада се садашњост брише. Жуте успомене постају нераскидиви део мога бића ... Сећам се, те јесени је дуго кишило над градом. Тополе су слале немир на стотине зеница под њима. Котрљало се лишће низ влажне улице. Зенице младе, широке, отворене и уплашене, стотине зеница у згради под тополама, зенице необликоване гомиле која тек што је оставила лутке и паја_ це. Стазе су широке, али магловите пред њима. Они неодлучни, слаби. Но, једно биће скупља нити њихових
жеља. Два ока, искусна и дубока лебде над главицама смеђим и плавим и спазе сваку ситницу: неку тугу на лишцу, неки несташлук у мисли, све, бригу и муку, све што може дете да осети. Помогла им је да пусте голубове детињства из кавеза. Показала им је небо, широко и плаво, у најлепшем титрају горућег богатства. Та жена им је била мајком у заједничком дому под тополама, делила са њима све тајне рођене у жељама. Драга им је била. Памте и данас силуету, крхку и нежну, готово изгубљену, а милу. Сваки нагли трзај или осећај згуснуо би јаче боре на пути. И смешак спонтан и као плашљив, и сваки поглед памте и данас. Похлепним а опет невиним погледима срна, жедно су упијали сваки зрак што би се отиснуо од ње. Као са неким страхом да им нешто не измакне, да нешто не изгубе од те изузетне једноставности која им се непосредно нуди. Нуди, да би они када још двадесет пута заплаче јесен над градом, били попут ње, да им бића буду само јека њене личности. Снежана Матјачић, VIII
ВИСИБАБА
Висибаба мала испод снега вири, девојчице пита: смем ли извирити? Куцнуо је час
али не ђачки, него цветни, да порастем ја и другарице ми. Душица Радованов, II
Светлана Радованов, УШ
РЕВОЛУЦИЈА НАМ УЗЕ ДРУГА, БРАТА И ОЦА
4L 3 Џ п е & и и /с (l
Дошао је рат, развила се револуција. По црној земљи где падоше млади животи Разлила се крв, црвена крв револуције. У тој борби паде, брат, отац и младић, Убијен од непријатељског метка, Од стране фашизма. Нађоше га мртвог с јутром, Умивен росом, укочен од зиме. С пролећа, с лета, с јесени, Падоше у борби стари и млади Са осмехом, на уснама, хладним. Пали су ... Пали су држећи у рукама китицу црвених гиклама За другарицу, сестру или мајку, Пали су за слободну државу. И сада у тами дубоке шуме Где ори се партизанска песма Још увек цвета једна циклама За младог, палог револуционара. Татјана Арсенин, УШд
УЧЕЊЕ
Е, ово ми учење на врх главе! Поче да гунђа мали Шане. Нити могу да израчунам што је задато Нити могу да гледам што учитељица предаје! Уосталом, а шта ме то брига! Важно је да сам малу Соњу уштинуо! Ала је било смеха! То ми се осветило! Он не примети да је ушо деда, а деда поче да туче, да виче! Е, сада ћу ја теби истерати све! Па ти ништа у глави неће бити него-учење! И стварно! Сада, када гледам, и питам га да ли хоће да игра фудбал, он само заврти главом И каже: Зар не видиш да учим? Биљана Велимир, 111
4
ПРВИ КОРАЦИ