Arhiv UNS — Listovi osnovnih škola

ВРАТИ СЕ

е jt ч ш њ е

Молим те, Руке ми своје задњи пут дај, Нећу ти рећи збогом Ни здраво Рећи ћу ти Врати се једном Кад будеш био Сам ...

ЈА...

У тихој ноћи Одлутах Тражећи изгубљено Себе .. . И Руке моје Постадоше дуге, Необично дуге ... Зорана Стјепић, VIII

ОБИЧАВАО СИ...

Обичавао си, пред свитање, дуго лутати по обзорју, и расипати кораке по голубијој пути неба. Обичавао си у похлепи јутра. упијати зраке. А тек понекад би послао зору на мој прозор ... Снежана Матјачић, VIII

ТИ

Мрак. Тишина. Сенке играју по зиду. Сузе саме теку. Тако далеко ти безбрижно спаваш. Тако близу ја размишљам о нама и прекинутом почетку једне љубави. Зорица Парошки, VIII

БАЛАДА

Ништа не може душу да зањише ни зло и подлост не може да је свали ко је љубио тај не љуби више изгорелу душу нико не запали! Марија Шибалић, УШц

ПРОСЈАК ЉУБАВИ

Седим у сумраку моје собе, а мисли ми лутају; Видим себе са испруженим рукама као у просјака, али, ја не тражим новац, ја не тражим хлеб. Ја сам просјак твоје љубави. Људи пролазе поред мене; Не виде моју руку, очи упале од плача, не виде закрпе на мом срцу. Они не виде мене просјака љубави. и он пролази поред мене, види испружене руке, али их игнорише, види бол у очима, сува уста, рањено и невешто закрпљено срце. То све годи његовој сујети, и он се прави да не види мене просјака његове љубави. Бранка Попадић, VIII

ПРВИ СНЕГ

Све је бело, све је бело, село и град, поље и гај, свуд блиста бели сјај. Стигла зима љута покрај њиве и пута, снег веје, веје, па њиве у бели плашт одене. Падају пахуље меке, ко лептири бели; живахни и чили надлећу прозоре наше, а деца кличу: ,Хај, хај, нек игри нашој не буде крај.” Биљана Молдованов, Шц

ШКОЛА

Школа зове цин, цин, цин, ђаци журе бом, бом, бом, иду школи, трче школи, она им је нови дом. Када слигну ђаци, школа сва забруји, ђаци уче, уче, а школа се дури. Кад одједном шта то би, зачу се неки чудан звук, школа зове цин, цин, цин, а ђаци се дадну у трк. Чим зазвони за крај часа, сви скачу с места, трче по свеселој школи, она се игра са њима све док не зазвони. Трећи час је најлепши, час фискултуре. На том часу сви вежбају па се тако развијају. Кад часове заврше, деца иду кући, школа тада тугује, и хтела би пући. Када пада снег, школа је насмејана, јер се ђаци гађају, и лица им постају разиграна. То је песма о школи, јер је школа најдража ђацима, школа је посебно потребна, ђацима првацима. Љиљана Кешељ, 111

Нису ме заборавили

Тих недељу дана нисам долазио у школу јер сам био болестан. Боловао сам од бронхитиса. Једног дана у посету ми је дошао један друг. Донео ми је Веселу свеску, Тик-так, мој контролни, бомбоне и писмо ученика са којима смо се дописивали. На другове и другарице су ме подсетиле бомбоне. Пожелео сам да одем у школу и видим другове и другарице. Више се нисам осећао усамљен. Иван Миков, 111

Дарко Милутин, VIII

СА НОТЕСОМ ПО СЕЋАЊИМА

ЛЕКТИРА Време радње: вече, дан три_ десети, новембар, год. 75-а Место радње: казалиште Тема; једна од нових љубави Главне личности: он и ја Драматични тренутак: тек предстоји ♦ * * Покушах данас скупити све своје звезде надања. Покушах данас у њима пронаћи бар делић љубави за тебе. Покушах ... Било је узалуд .. . * * * Сећање На једно прошло лето на дане влажне од зелене воде, на дане сунчане и на дланове топле, на дане модре као твојеочи, на дане тако далеке а тако блиске срцу. * * * Живот на улици престаде. Изгубише се негде пролазници. Град утону у сан. Остадох сама са својим болом и крхотинама једне љубави. ♦ * * Покушавам написати једну песму тек тако да ми се нађе. Четрнаест ми је година и пуно је збрке у мојој души. Једно детињство остављам за собом. Остављам своје лутке у углу собе. И пишем ову песму те тек тако да ми се нађе као повратак једном детињству као сећање на дане безбрижности. Вирџинија Лазар, VIII

ПРВИ КОРАЦИ

5