Arhiv UNS — Selo

љачке привреде онда нам тек nociaje јасно да су хитлеровци овде оперисали са речју Bauer, дакле одређеном групом сељаштва. Г. Стајић је морао знати процес раслојавања који се врши на селима па и код нас. Морао је знати, да тај сељак који је и власник и обрађивач, чини само једну групу на селу. Зар процес раслојавања села није створио још низ других група између себе потпуно различних и опречних и у интересима и тежњама. Тај њихов економски положај опредељује им и друштвени став. Читав је низ ступњева на селу од пролетаризираних до капиталистичких сељака, и баш онај слој између ове две групе и садржи у себи највећи број тих ступњева, тих разноликих кретања ка уздизању или спуштању, Али све то није питање мишљења и теорије већ питање стварности, чињеница. А оне имају за наше сеоско друштво тек да се добију. Он истина, попут хитлероваца у погледу на количину туђе најамне радне снаге дели газдинства на чисте и прелазне типове. И како би га ово разликошање по употребљеној радној снази могло одвести нежељеном циљу, он се убрзо поправља и каже да је „сељаштво као и свака друга социјална група опкољена једним неутралним појасом, чија социјална припадноот стално остаје спорна"... „али тај неутрални појас обухвата сразмерио мали део сељаштва. Велику већину, пак, опредељују напред поменута три момента, одвајајући је потпуно од осталих неземљорадничких група“ Затим наставља: сељаштво није ни професионална група ни класа. Професионалну групу у сељаштву чине зеиљорадници. А зато што „ средсто за живот прибављају личним радом, земљорадници припадају радној социјалној класи“. Код земљорадника нема специализованих група јер „ретки су примери да је сељак само сточар, виноградар, живииар и тр“. Ако сељаштво није ни професионална група ни класа, онда шта је? Можда би, да је смео да иде за својим нацијевским угледима рекао да ]е оно сталеж, али Јевтићев режим је npoшао, и то више нема код нас политичке коњунктуре. Збуњена терминологија, отежава врло много и иначе нејасно изложене мисли, које, црпљене из неколико аутора нису ксд г, Стајића добиле ону обраду која им бар даје јасност и логичну повезаност. Али оно последње тврђење о томе да у пољопривреди нема специализованих група, просто је глупост. Зар је факат поделе рада, у пољопривреди настао и уз сарадњу разноликих особина земљишта и природе толико непознат г. Стајићу? Зар и само тржиште, коњунктурне прилике ке утичу на то специјализовање? Читаве земље

претстављају специјалне производње: Данска за сточарство, Канада за жито. Па и у једној земљи, код нас на пр., непостоје ли већ издвојени житарски, сточарски, воћарски, шумски крајеви. Наравно да не постоји „само сточар", ако се под тим подразумева да he на газдинству бити Само стока, али је једно газдинство увек специјализовано, ако претежност производње ставља на ову или ону грану. Врхунац лутања г. Стајића изражава се најасније у последњем делу написа. За њега су село и пољопривреда нешто непроменљиво. Не мења се ништа: ни земља, ни суштина производње, ни душа, „навике и менталитет земљорадника*. И баш „због тога земљорадништво са гледишта професије, као једне од основних ознака класности претставља чишћу класну групу него фабрично радништво". Жалимо, што и овде морамо утврдити да је нетачно све од почетка до краја. Ничега сталног, непромењивог у природи нема. Ни она сама није непромењива. Не само у философском већ и историском смислу. А за друштво и његове творевине рећи да су оне непромењиве, стационарне, значи посматрати друштво затворених очију, не видети баш ништа. Па г. Стајић је могао видети у својој врањској околиии колике су се промене извршиле у времену између онога доба када су врањске чорбаџије, господариле заједно са турским агама и спахијама нзд селима до данашњег. Промене су сталне, оне бивају и кроз тржиште, ковчану привреду, увлачење капитала у села, јачи додир села и града, усавршавање саобраhaja, усавршавање технике, дизање општег културног нивоа. Мења се на селу баш све од земљишта до душе сељакове. И то се не мења само у погледу односа према човеку, већ и по својим унутрашњим квалитетима. Зар техника није мењала и не мења суштику пољопривредне производње Зар је она иста у техничким ступњима: моткка, ралица, дрвеки плуг, гвоздбни плуг, трактор. Промена је била* и у предметима производње, начину рада, издашности земљишта, у погледу количнка и каквоћа производа, У чему је сушгина једне производње ако не у резултатима по количики и каквоћи? А ту имамо огромних промена. Чак је наука успела да и земљишту наметне своју вољу, и да га, у све већој мери, прилагођава новим потребама. А шта да се рече за сељакову душу, његов менталитет? Нека узме г. Стајић прву културну историју, па нека види стање сељака у разним периодима историје, нека узме Јиречека, па нека внди какав је био наш сред ■ њевековни сељак и нека га пореди са данаш њим, Hero, већ за живота г. Стајића промен"

Бр. 1 „ЖИВОТ СЕЛА“

5