Arhiv UNS — Stari listovi — Najstariji

Пошто измиј енише поздраве и обнчна пптаља, Млшан п Петар, по паредби старијих отидоше па стражу. Његупш сад заокушппе Јаика и како је и шта је ’.пшус радио п све редом. Он пм јс повиједао све потанко. Говорпо је већ. лијепо српски п ако је мало заносио. Каза им у кратко како је зимовао у мапастиру, како се спријатељио с Крцуном те из њиховијех разгопора и договора потекло је то да и оп крепе у чету. „А да хоће ли то господару мпло бити ?“ заппта Радоје. „То јс и мепп за мисао и ако ме Крцун слобођаше“, примјети Оташ. „Валај, јамац вам моја ријеч, ако му не буде Владика допустио“, прихвати Крцун. „Ја сам до поста реднп бпо код господара, па по другп нут замијенпх неког ми рођака, ето све до ту 'номадне. Оно јест, госнодар га је одвраћао, ама пајзад пустио га је Што ћете де ! оп хоће да се са свим подриогорчи, и аФсрим му за то ! „Аферим, валај !“ рекоше у глас. „Фала вама, браћо, што ме прпмате за брата !“ одговори Јанко тропут. „Иијесам ја амо ускочно да ластвујем, но да с вама дијелим витешку невољу. Истина је д» ме отуда невоља иоћерала а амо прихватила, али је ова, као гато пријед рекох, витехпка а она... пема јој другога имена. Све што подносите и трпите, накнађује вам се поносом гато вам кроз очи сијева. Браните своје огњиште ; светите и мртве п жпве што пх је варварство угњечпло. Овај пед земље што га шака вас чепл.е, срце је српскпјех бановина, као што сте п вп цвијет народа тога, па док је срце здраво да ако пе погине ни тцјело' ' ' Г ■~Џ ■ --^^^3^«РЗи тт з^ртаlГГ'Не" чЈТ Те~тЖ<Г* до сад !“ прекаде га Спасоје. ~А, мој брате, ћагае овако зимус у млађупницп, Ми, перјапици, полијежи а он сједи међу нама па причај, е никад нам не досади слушати га. Иа, Бога ми, гледао сам гдје се и с господаром разговара подуго; ћаше га господар више пута по рамену поташпати. А није хтио, чујеш, да лежи у ћелији, но с пама ; с нама је п јео. Па се зар и у сну онако распрпча и запесе. Колика сам пута на чуду био с тога. . . ~А што, вјере ти, Крдупе ?“ „Немој побратиме те ситнице износити !“ упаде Јапко. ~Ма гато ! није ту пикаква зла. Прича у спу, као што вам рекох,’ на ајде да мирно лежи ко се миче и размахива .. . Једпом клекпуо на простирачу, склопио руке, па стаде да клања, а све уздише и нешто мрмоли. Сви поспали, аја га вирим испод бијеља. Скочих, легох га и покрих, аон се не пробуди. Ћаше, ја миим, тога пута љоснути у сред огња. Од онда иијесам му дао впше да лежи украј огља, но га увијек растављао иекпјем . . . И јутрос, глејте, ударио је зубма о цијев !“ Јанко се зацрвење као да бјеше нешто скрнвио. Нехотпмице покри уста руком. ~Има и Црногораца доста такијех !“ примјети неки. ~А разумје ли, кад збораше ?“ ~Не ја, јер говораше њиховијем језиком. Једпу ријсч запамтио сам јер је понављаше често.“ „А коју?“

„Вира, впра, све вира“. „А што је то „внра“, Јакко, вјере ти ?“ заппташе, скоро сви. Јан протра брчиће, насмија се, па махну главом. „А шта, иећеш да нам кажеш !“ „Ја, вјерујте ми, не зиам у сну што зборим нити шта је то вира !“ Да га је ко боље назио, опазио би како се Јанко мало збунио, то му се видјело на очнма, но људи преметнуше говор на друго. „Ево вечерљи хлад“, примјети Радоје, „ио имаш ли ми чесова договора око ове наше раббте, јер смо ми и уморни па бп мало починули ц . „Ваистииу лезите! Немамо се шта договарати. Порука је сигурна да ће данас паићи, дапас ја ли сјутра. Колико ће их бити пе знам. И он је међу њима, одиста. Момци ће их угледати на два пушкомета, па кад јаве зпамо гдје ћемо запанути !“ „Е кад је тако, причајте се ви даље а ми ћемо да починемо. Три Његуша полијегаше. Јанко заноче поново да сипље из својега издашнога срда. У некијем часовима запста му врпјаше у њему, а тад му саме ријечи летијаху из уста. Залуду су га запитивали Оташ и Спасоје о постојбини и роду му, оп је увијек умио сврнути говор на друго што. Осташшо њих, пак свратпмо к оиој двојици момчади што па главици страже. При иоданку гранате неке букве, у растоци њенијех дебелијех жила, које вода, отјечући низ брдељак, бјеше оилакала те осташе врх земље, сједпјаху на струкама оба дјетића,; дугачке пушке прислонили уз себе/ Вијаху од придике вршњаци; шГ ЈедлН ни другн ие навршио двадесет година. Прије тога дана никад се видјели шх чули. С почетка обојица се осјећаху некако неугодио један према другоме, Узајамно не жељаху заиодјевати нека питања која им се сама памећаху. С тога скучкше се у разговору с најирва, занитхшвајући за домаће, за родбину и омање ствари. Али бујица је крв у тијем годинама и срце премашује тајие разлоге; частољубље је главни покретач у томе добу. „Ја мним нијеси досад бивао у боју ?“ упитаће Мишан, гледајући пут истока. Румен обли лиде Петрово па пагло одговори : ј „Нијесам имао кад, а миим ни ти.“ Сад им се иогледи сукобише, зенпца у зеницу. За дуго не тренуше ни једаи пи други. Црте лица им скрутише се ; израз повјереља у еебе, пријегора, прегаоштва, указа им се готово у једнакој мјери. Један другоме читаку из очију сваку помисао што је коме мозгом лијетала и осјећаје што им груди набрекле. „Хоћемо ли се обрукати данас пред старијема ?“ заподје Петар, „Нећемо, божа тивјера!“ одговори Мишан жестоко. Да је овај то упитао, онај би први тако исто одговорио, јер истовјетно нитахве заче им се једанак а и одговор исти. На те рпјечп, у томе часу свечаиоме, прионуше им душе једиа уз другу. Лица им се раскрутише, очи сјевеугае, веселп јак заигра им око младпчастијех 3

130

ЦРКОГОРКА

Вр. 16.