Balkanski rat

ђрој 13

У сЛици И РЕЧИ

С? т рага 199

Од те масе разних година, 29. септсмбра издвоји се други позив V и VI. пука под командом пуковник.Ј Павла Пауновића а на посе, V. пук под командом потпуковника Милована Плазине, а VI. Алексе Петровића, такође потпуковника. и крете преко Мионице Лазаревца, Аранђеловцз Младеновца, ЈТесковца, Лебана М дВ 1 .ђе, да већ 5 октобра поред Сикираче избије на Брвеник, а 8. октобра за Србе славне 1912. године чује прве топовске пуцње на Брвенику и већ деташује свој први батаљон V. пука под командом пешадијског мајора Милорада Љ Митровића да покаже шта су у стању да учине Срби питомих равница у гудурамз Тенеш долског кланца. Испит је испао славно, мајор Митровић је осветлао прзог дана образ дивизији и већ је тог истог дана заноћио у шуми пред Приштином. Од Ваљева до Сикираче, односно до пред Брвеник пратила нас је киша. Али Брвеник нам се показао бео од снега и мало нас је прошла воља за мишљу: ово ће бити само до под границу, а после вратићемо се већ натраг, неће бити рата ово је само маневар као што су многи од Ваљева још говорили. Видећи, како се ово већ п топовима почело да гуди и како већ почесмо да кланцамо и по снегу нове Србије, решисмо да бар што скупље продамо жиноте или што скупље плагимо доцнији реуматизам, који ће нас неминовно ускоро снаћи и то да га платимо што већом количином турско арнаутске крви, коју ћемо, за добро наше потлачене браће и миле нам Отаџбине, пролити. Око четири и по по иодне 10. октобра пала је Приштина, а наша дивизија остаде на мразу на положају, да већ сутра дан добијемо налог од III. армије, да се кренемо напред и заузмемо Митровицу и Вучитрн Командант дивизије одреди I. батаљон V. пука, под командом мајора Митровића, да он изврши тај задатак. Кренули смо се око 9 часова у вече, пуни миља, што идемо српском пољу Косову, ма да смо од кише били мокри као мишеви. Пред очима се ни прст не види, ми идемо за вођом. Арнаутином који зна да говори српски и ни речи не говоримо мећу собом. Ма да се немамо отуд ничега бојати, ипак напред нема српске војске, а ми идемо само с једним батаљоном врагу у чељуст. Ну од нас сумњам да .је ико осетио страх, ми смо ћутали прожмани светим осећајима што газимо по гробљу, ко]е је ту још 1389 годиие направљено, али у исто време били смо срећни што туда газимо. јер се пред нама као у сну појављиваху сени наших старих опклопника блзгосиљајући нас, што им газимо по (робовима, Зора, са хладним ветром и суморна због тек престале кише затече нас код Вучитрна. Мајор нас је већ био развио за борбу и ми благосиљајући Бога, што је нама пала у део та света мисија ослобођења тога српског историјског града, прихватисмо пушке, али узалуд. Борбе није било, Турци су напустили варош и побегли за Митровицу. Пошто смо заноћили на положају изнад вороши, кренули смо се прсд зору ка Митровици и сутра дан по подне, били смо те худе среће, да и ту не буде борбе, но да пред вечерње уз мемо и овај алем камен негдашње српске царевине. И ту смо заноћили на положају само је мајор са неколико офиилра и једним водом ушао у варош, а ми смо за то време осгали ван вароши, спремни, да ако би било преваре грунемо и осветимо се. Али није било потребе Мало час, па читава поворка грађана изађе носећл нам коњака, вина. ракије и разна јестива и ђаконије, да нас угости. За то време мајор је примио власт у кароши у своје руке и био у цркви на благодарењу, које је одслужено у славу српског оружја и дипасгије, која је имала срећу, да њој падне у део ослобођење ове вароши Аустријски конзул, коме се нисзм старао име да запамтим, тражио је од мајора Митровићз, да му допусти да у Беч јази шифрованом депешом, како је српска војска заузела Митровицу! Ну то му ппје било дозвољено. Турски пак телеграфист, јавио је у Цариград, да се варош предала и да он више

не врши дужност као турски чиновник Али га је мајор и даље оставио у тој дужности и препоручивши и њему и осталим грађанима послхшност и ред вратио се назад у логор ван вароши Сутра дан је предао варош (дреду потпуковника М. Николајевића који је припадао армији ђенерала Живковића и кренуо се награг. Магацини војни били су погпуно пуни турске опоеме која је сва рађена на страни, тако. да нам се срце цепало од туге; што бар ми не с«(Мо да се добро оденемо, кад то нису били срећни Турци да ураде. Али ма да је наша обућа већ била извешгала, а рухо већ знате др\ги позив како је одевен — такође, шго бар ми рекох, нисмо смели, али наредба је биле таква, а у млађега поговог/а нема.Тек ми, која од туге, што се нисмо по новили које од радости. шго смо осветлали образ нашој дивизији кретссмо певајући преко Косова ка Пришитини где смо стигли сутра дан око подне, а то ће рећи 14 окт. У Приштини смо већ почели да вршимо (буку у логору и право рекоше неки, били смо се убетежили, кад 19. октобра чусмо радостан глас, да сутра дан крећемо ка Призрену и Ђаковици (Шставиће се.)

№ Нове Брбнје

ЖШ!

Србн свљацн нз Твтоаа на позару у Скопљу

У Тетову, убаву граду, сачувало се но највише међу нашим вародом лепо наше народно име. У Тетову мал > је одрођених шизмом Срба. Све су то челик Срби, какве представља горња лепа наша слика. Тетовци су вредни и радени људи, те често дотерују на трг у Скопље своје производе, да их ту по бољу цену продаду и за добијени новац у граду купе своје потребе. Тувене су тетовске јабуке, а на гласу је и тетовски пасуљ, као и други њихови производи, који у оном крају одшчно успевају и Тетовци их по добру цен.у продају. Те повољне прилике наших дичних Тетоваца још ће се у многоме побољшати, јер ће се живот народни под слободом у свима правцима напредније развити, и народ ће осетити за најкраће време све велике благодати од Косова жељзне слободе*