Balkanski rat

Број 18

УСЛИЦИ И РЕЧИ

Страна 285

Нашн јЏШШЏ

БИБ. МШШСТАР ИРЕДСЕДНИК

ЛјУБА стојановнћ Из велике љубави према војсци и према браћи, коју је ваљамо ослобађати по цепу многих и великих жртава академик Љуба Стојановић пошао је са Ибарском војском на бојно поље и са њом је прошао свз крајеве кроз које је она на врховима својих бајонета пронела од Косова жељену Слободу. Не) ршим сраскор) РрзРоп — Сше из спопена једног словенанког ленара. Наш Перо . .. Наш Неро . . . тако смо га сви звали. Донели су га о другим рањеницима из битке код Маркова Прилипа. Шрапиел му је здробио десно колено, рана му се гнојида, Како се гнојење није гаирило надали смо се, да ћемо му ногу сачувати. Друге недеље га је обишао вегов отац доносећи му понуде и иоздраве ма;ке и сестара. Син је морао оцу, који је сатима седео на његовој постељи, иричати најопширније о својим ратним доживљајима. Када је син довршио увитаће га отац тајанствено : — Море, Перо, јеси ли и ти баш видео Краљевића Марка када се у најкритичнијем тренутку ставио на чело српске војске и повео је у победу ? — Не, драги оче, ]а га нисам видео, али је он сигурно био тамо- Многи моји другови су га видели и када смо пошли на јурнш дуж целог нашег ланца захорило се : „Напред Браћо ! Нанред ! Пред нама је Краљевићу Марко! Победа је наша!“ За тренут смо застали да га видимо,али пред мојом четом је био тако густ дим од распрскавајућих турских шрапнела, да се на неколико корака није ништа могло видети. А Марко је сигурно био пред нама. Сви смо осећали да нас он води. Е, оче, да ти било стати па слушати оно наше страховито, громогласно „Ура !.. . Ура!...“ и ти би се уплашио .. . било је страшно, а ми све напред, на напред ... — А бога ти, сине, како је изгледао Краљевић Марко? — Баш онаки како га песма пева :

„Коњ му није, коњи каквино су, „Веће шарен, како и говече; „Нит’ је јунак, кб што су јунаци: „На њему је ћурак од курјака, „На глави му капа од курјака, „Нешто му се у зубима црни „Као јагње од пола године; „Како стијке он заметву кавгу „И прогони стражње мимо прве“. И отац и син блудећим погледом су гледали у даљину, уверени да је Краљевић Марко на Пршшпу водио српску војску. — Па сине, шта веле доктори за твоју ногу? Хоће ли ти остати? Готово заборавих на то главно, почеће отац разговор после дуже паузе. — Не бој се оче за ногу, доктори ми обећавају да ће ми остати. Боље ми причај, да ли је и код вас тако јако киша падала као на Прилипу ? — Падала из неба и земље, све је било под водом. — Шта ће бити с нашим њивама ? Све ће пропасти... Пера се растужио, ућутао и више није говорио с оцем ни о својој тешко цовређеној нози. Био је уверен, да ће му нога остати. А било је другаче . .. Једнога дана смо га положили на сто, да га на ново превијем. При подизању сломијена му је и каоножоштра кост пререзала главну жилу. Изгубио је много крви. С тешвом муком сам му обуставио крволиптење. Био је блед као стена. — Иеро, ногу мораш изгубити, одлучи се’брзо, брзо, брзо ... . — Жалосно је погледао и десно и лево и ћутао. — Перо, брзо, брзо се одлучуј ! — Па ја сам оцу обећао да нећу изгубити ногу, да му ,'могу на пољу помоћи све као и пре. . . Сиромах, тако је силно љубио своју земљу, да је увек мислио на њу. II оддучио се и одобрио да извргаимо жалосну али преко потребну ампутацију. Прва три четири дана мучили су га бодови и ватра. По том му је окренуло опет ва боље и наш Перо ностао је опет онај наш сгари. Смејао се и разговарао С1 својим суседима, како ће опет радити своју земљу. Био је опет онај раеији сељак, који нада све љуби своју земљу Било је једном доцкан у вече превијао сам рање нике у соби до Перине. Већ сам довршавао посао када ме трже глас из собе Перине. У болници, у тој кући жалости и мука, где је владала гробна тишина, пли су се само чули крици и уздаси, чух ненадано — песму. Један је певао, а још двојица су му номагали. И ја и номоћно особље нотрчасмо тамо одакле су допирали звуци песме, у Перину собу. Био је осми дан како му је оцсечена десна нога. Угледасмо Перу како седи у псстелш весела лика и зажарених очију, те кликује својим тужним гласом, два лакше рањена му друга села на његову постељу па му помажу. — Здраво Перо ! Шта значи та твоја раздраганост ? А он остаје дужан одговора и иепрекидајући зажарених очију нродужује да пева о Краљевићу Марку. Сав је занет. а други рањеници га слушају са необичном пажњом. Чини нам се, да чак тишије и дишу само да боље чују, А Пера седи и пева: о мукама и страхотама, које је у ропству претриео српеки народ, о јуначким српским матерама, којениеу нарицале за палим сановима и о нади на бољу будућност сриског народа. И сви ми га с пажњом слушамо. Када је довршио песму владала је гробна тишина у соби. На лицима рањеника јасно су се оцргавале наде о лепшем сунцу, које ће обасјати српске земље. — Перо, је ли ти добро ? — Добро. господине, хвала Богу и теби! Али с једном ногом нећу моћи, кукавац сињи у будући рат и за то ме душа боли ... Д-р. Иван Оражен