Balkanski rat

Страна 300

БАЛКАНСКИ РАТ

Број 19

Од Ваљева до Јадрана — Ба дрннскош днвизнјом другог познва — м Седећи згрчени крај ватре, сачекали смо зору и у шест часова из јутра кренули смо се ка Љешу. Чим се мало разданило, дошао је к нашем команданту пуковнику Плазини један католички свештеник и чистим српским језиксм — известио га да апсолутно никако нећемо моћи прећи Дрим, који се ужасно разлио. него треба да променимо план изласка на море код Сан Ђовани ди Медуа. Између осталих података о путу, он је саопштио команданту и то, да су се Турци повукли из Љеша, а у граду су оставили само два табора војника и два топа. Црногорци су пак вели заузели Сан Ђовани ди Медуа и већ два дана нападају Љеш, али без успеха. Тако смо ми, праћени благословом тога католичког свештеника, променули правац ка Сан Ђованију и упутили се десно, опет уз бр' до, Љешу. Разлика је овог дана маршовања, од осталих само у томе, што смо сад гаиали по блату, води и пен трали се по каменитим гудурама, убеђени, да ћемо пре мрака завршити наш поход на море. Ма да је већ девети дан марша а добили смо ;'ош у Ђаковици сзмо два леба, могу читаоци да преставе себи стање стомака наших, али мислим, неће веровати, да и поред тога, бесмо чили и весели. Заборавили смо на беде и невоље, предосећајући последњу борбу за завршење светог нам задатка, радујући се као мала деца тренутку, када ћемо видети дични Леђан град и још од пре шест векова Српско-Јадранско Море,скакутали смо гурајући један другог — напред. Тога дана, први пут, кроз целу Албанију, ни један је дини војник није застао. Сви, па и болесни војници хтели су да суделују при јуришу на последњу препону пред Српским Морем — на јуришу на тврди град Ђурђа Кастриотића — Скендербега. Али то самопрегоревање, уродило је дивним плодом, јер смо већ у вече били господари града па и гробнице Ђурђа Кастриотића, брда Џенер Касаба. Трећк батаљон под врховном командом пуковника Плазине, а под подкомандом капетана сад мајора Перовића, било је у претходници. Са њим је био и потпуковник Милан Павловић и ађутант пука жандармеријски капетан Дешић. Први пак батаљон остао је у главнини. Код Калмети — села, на мах чело нашег првог батаљона застаде у неком глибу. Није се могло напред, јер су се ту испред нас укљештиле две чете Албанског Одреда, који је пречим путем прешав преко Везировог Моста, на три дана пре нас, тек сад стигао само својом претходницом, своме, а сад услед промене нашег

правца и нашем циљу. Благодарећи енергији нашег команданта, мајора Митровића, ми смо, пошто су се те две чете сабиле уз плот, могли да стигнемо на време, те да уз то, што смо решили борбу код Љеша, спасемо и цео трећи батаљон од сигурнв смрти. На том смо месту нашли и ађутанта Албанског Одреда — командира батерије — артиљериског капетана II класе, Павла Витаса, који је са батеријом чекао да наиђе његов одред. Прошавши тако поред претходнице Албанског Одреда, а оставивши паређење, да и наше брћане пропусте, дошли смо до Мерчина. Од Мерчина се види депо град и брдо Џенер Касаб, а у даљини у магли као бела бразда Српско-Јадранско Море. Од трећег батаљона ни трага. Мајор Митровић посла батаљонског ађутанта, питомца Војне Академије, поднаредника, а сада наредника Милована В Миловановића, да нађе команданта пука — Плазину и од њега добије заповест за први батаљон. Од ађутанта Милована ни трага ни гласа, с тога је мајор Митровић, сишао такође сам напред, да би му иза шао на сусрет. У том се чуше први пуцњи. Ја стрчим за мајором и нађем га у једној шуми где је застао и разговара самајором — сада потпуковником Милићем. Ма мах изнад наших глава почеше да лете гранате и у позадини, далеко у гудури да прскају. Мајор Милић, клече иза Једног дрвета, саветујући мајору Митровићу, да и он то исто учини. Ну уз пркос тим опоменама, наш командант батаљона, јурио је кроз шуму ка месту. где је наш батаљон остао. Једва дишући од умора без престанка је викао: Први батаљон кроз шуму — лево јаругом! То викање и трчање, трајало је од прилике четвј Т часа; кад од једном као из земље пред мајора Митровића, искочи резервни поручник Станимир Пешић, и једва говорећи од трчања, рапортира мајору, да је он са својом четом стигао. Добивши налог, да се десним крилом чете држи једне беле куће, а левим, да буде код неког маслињака, овај храбри поручник, одмах је појурио у јаругу. У року од пет минута, примили су заповест и ко мандири остале три чете. Добивши заповест, све су се са мајором Митровићем, кренуле трчећим кораком у ја ругу, а одатле уз каменити — три стотине метара висок Џенер Касаб, обрастао сав у трњу. Мислим да не може бити величанственији тренутак но поглед на наше војнике другог позива, а из најпитомијих равница Краљевине Србије, како са себе бацају све што им је непотребно па чак и чутурице за воду и опипавши само фишеклије с муницијом ухвативши пушку преко среде, јуре низ брег у јаругу и из јаруге уз Џенер Касаб остављајући на трњу делове свога иначе извешталог одепа. Величанствен је призор велим

Са Српеког Прнпорја: Брпска војска кроз непроходне крајеве нзбнја на Љеш на догпеду мора.