Balkanski rat

Страна 301

с тога, што су ти војници, ма да им је то девети дан марша изнурени глађу и болешћу, прешли пут и то трчећим кораком кроз шуму и јаругу пет стотина метара и уз Џенер Касаб три стотине метара за цигло двадесет минута! Сумњам да је и једна историја ратовања, па и најславнијих ратова, могла имати ту срећу, да овако светле моменте одушевљења војника, могла да забележи. Ја сам пак био срећан, да то и сопственим очима видим и поносим се тим, што сам и ја слн баш тога дела Србије, одакле су били хероји нашег првог батаљона који су дивљења достојном брзином, заузели Љеш. Смело могу да тврдим, да ни један од војника, поред тако напорне јурњаве, кад је изашао на врх Џенер-Касаба, није осећао умор. Чак шта више, сви су без разлике били орни за шалу. Како је која чета пристизала, тако је и заузимала бусију иза камења и нестрпљиво очекивала наредбу за плотунску паљ бу Тек што је мајор Митровић издао наредбу, коју су командири чета и водници даље пренели војницима, зачу се из свих, као из једног грла громогласно: Ура! Ура! По том зацикташг пушке. Нзши војници праве раз не досетке на рачун Турака, које су озго с виса, у граду тукли у главу Наши нису могли веровати својим очима да је могуће, пошго су оставили мали одред, као посаду Џенар Касаба; да су тако брзо отерани са гото

Впј на Бакарнои Гупну. — Од Радоја Јанковића Бакарно Гумно, то је један вис од неколико стотина метара висине од кога се пружају благи повијарци у страну и сви као застор деле прилепску од битољске равни. На тим благим косама, готово ненастањеним задржали су се Турци, по отступању се Присата и Плетваре. Наше су војске 24. октобра у вече победоносно ушле у Прилип. Коњица је заостала јужно од Прилипа стигавши касно на преноћиште. Предстраже су биле истакнуте и противник колико је било могуће извиђан. Пешачке трупе задржале су се северно од Прилипа. да би сутра у јутру рано, заузели нов положај пред Прилипом. То је био моменат одмарања после наиорних борби у теснацима прилипским и код Абди паше Ноћ тиха, весела и ублажена најусрднијим дочеком Прилипчана. „Турци су одступили“, рекло се, „сутра треба отпочети рад“. Кнез Арсен повео је изјутра своју коњичку дивизију и извиђања су требала да почну у најширим размерама у правцу Прилип — Битољ. Командант коњичких предстража обавестио је своје претпостављене да Турака има на Алинским висовима. Један коњички капетан извиђачког ескадрона доставио је такође у почетку рада коњичке дивизије, изјутра, да противник извлачи артиљерију на Алинске висове. Рад на извиђању према томе је почео. Коњаници у седлу, коњичке старешине доброг расположења, кнез и његов штаб, крепки као увек, крећући за послом напред видели су да за њима избија кроз Прилип пешадија дринске дивизије која се на самом изласку, јужно од Прилипа поставља у зборне поретке. Ђенерал Павле Јуришић пошао је с музиком на челу кроз Прилип, који је дрхтао од узбуђења. Ми нисмо срели искренијих физиономија од Прилипчана. Оне су благосиљале наш долазак, оне су бла-

Ба Српског Прнпорја: Иост на Дрнпу у 1Бешу. во природом неосвојимо утврђеног виса. Гле! Гле! викну један подринац потпоручнику Рајку: пази молим те господин поручник, како Турци само главе забију у шатор, а за позадину се не брину, хоће ли да страда! (наставиће ее)

госиљале наше будуће победе и с нама заједно проклињале противника, кога су мрзиле једном неприкривеном мржњом. Било је тада око 9 и по часова, и ствар која је најмање очекивана, догодила се. Са Бакарног Гумна и на њ везујућих се благих алинских коса, око 7 километара јужно од Прилипа, пукао је турски топ. Одмах по том други, трећи, па онда низ шрапнела и граната, које су падале у непосредну близину наших трупа. Да ли су Турци израније били на том положају, да ли су обноћ дошли, то извиђање обноћ није могло утврдити. Гранате су падале срећом не убијајући никога. Мала је пометња наступила. Коморе, које су изишле јужно од Прилипа, враћене су северно да очисте путеве. Преко лица становништва превукла се тренутна страва; напаћено становништво није волило да види Турке још у близини, кад је веровало да су већ одступили. Командант коњице скренуо је коњицу на леви бок, да отвори пут пешадијн за рад. Радити се морало; тражио се каракгер и одлучност. Турцима није требало допустити ни једнога часа да у нашим редовима, навикнутим на успех, унесу пометњу. Требало је сачувати доследност побеђивања; требало је војнику сачувати његово поуздање и сачувати неокрњено достојанство војске која побеђује. И док би се ту двоумио човек зависан и неодлучан, генерал Јуришић погодио је пут достојанства, који му почива у крви и он ;е наредио да се ради. На домак турских граната, он није умео да се еети да се могло повући назад, његов инстикт крикнуо је у њему „Напред“! И ту, под снопом топовских турских зрна, на равници од 7 километара, можда и више, почело је развијање дринске дивизије. Два пука напред, лево и десно од друма Прилип — Битољ, два у резерви. Развијање је почело као на шаховској табли. Ми смо гледали са стране, са трепетом у души како се развија један узвишен војнички парадокс. Турцима се пружило све, што су хтели. Ето. са овом дивизијом, преко ове равнице голе као длан, наш војник