Balkanski rat

бграна 316

6АЛКАНСКИ РАТ

јВрој 20

и осталих војничких потреба, а заробљено 6—700 а:кера и АрнаЈ-та. Одмах после заузећа Берана два баталијона отишли су да помогну својој браћи Горњо Васој'. ви ћима, чији је командант храбри бригадир Радомир Вешовић, те су заједно са њима заузели, Плав 6. окто^ра 1912 г. и Гусиње, сутра дан. Одмах су се та два баталијона вратила у празцу к Рожајама, освајајући висове, Ругову где је био јак окршај и остале висове између Берана и Рожаја. До.њо Васојевићи су заузели Рожаје 14. октобра 1912. г. тачно на подне и после малог одмора продужили су пут к Пећи како не би дали да се сконцентрише турска војса, али Кстенићи, њихови рођаци, дочекали су их уз при помоћ аскера и артиљерије, на Штедин 15. октобра, и крваво су се потукли. Битка на Штедину, одлучила је судбину Пећи, а кад се дода томе, де је Доњо Васојевићска бригада победила Џавид-пашину војску на Ру гови, онда се с правом може рећи, да је она уз при помоћ осталих бригада источног одреда заузела Пећ 17. октобра. Доњо Васојевићи су били први, који су Пећ, ту сгару своју крвопију, где је миого Доњо Васојевића кости оставило, поздравили ватром из пушака. Имао је право кад је њихов командант, рапортирајући

1» 1Ц1

РЕЗЕРВНИ ПЕШАДШСКИ КАПЕТАН

11111 В1. 10ШП1 КОМАНДИР 2. ПКТЕ, 4. ВАТАЉОНА, III. ПУКА МОРАВСКЕ ДИВИЗИЈЕ ДРУГОГ ПОЗИВА Резервни официри у овом рату сјајно су положили испит и показали су се потпуно достојни свога чина и положаја. С поносом можемо константовати, да Србија данас у погледу спреме свсга официрског кора стоји високо, а бројем својих спремних сфицира-рат-

команданту одреда о успешном напредовању казао: „ Сгапих змију у процијеп, па сад изволте папријед И збиља пећске паше и бегови, видећи изнад своје главе, своју некадању рају, пристали су одмах, да се предају, и ако су пре тражили „мулет“ од петнаест дана У Пећи се сконцетрисао цео одред ђенерала Вукотића, који је у цруштву са армијом ђенерала Михаила Жив ковића прешао цело пећко-ђаковичко поље и ушли су у већ заузету Ђаковицу од стране србијанске Дринске Дивизије II позива. После малог одмора у Ђаковици, Доњо-Васојеви ћима је било наређено, да држе посаду у заузетим варошима Командант Источног Одреда, и Шеф Врховног Шгаба, имајући у виду да се Доњо-Васојевићи боре непрестано од 1. августа 1912.,нашао је за сходно, да усташи не учествују у борби на Скадру, што је сваком војнику тешко падало, и бригадир Цемовић, гоњен том општом жељом својих војника чешће пута упућивао је телеграме шефу Врховног Штаба, који су били овакве садржине: „Подручној ми војсци и мени, веома је жао, ако не учествујемо у борби на Скадар“. Но та им се жеља није испунила.

ника она сразмерно далеко пребацује чак и солдачку Немачку. По уверевању активних виших официра из нашег ђенералштаба наши резервни официри у овом рату су стекли толико војничких знања и имали толико ратничког искуства, да није ни мало претерано речено, да сваки поједини наш резервни официр који је успешно водко у рату чету, по својој војничкој спреми и способности не само ни у чему не изостоје но чак и има надмоћности над школованим активним официрима великих европских војсака, који нису имали прилике да своје способности и војнлчке врлине окушају под кишом непријатељског олова. У свима трупама резервни официри су се показали дорасли активним, а нарочито то важи за Недићеву дивизију другог позива, која је гтравила бравуре, а све су јој чете водили резервни официри, а командири чета воде модерни рат. Један између многих из ове славне дивизије, који се видно истакао и присебношћу, и храброшћу, и енергијом и способношћу био је и ре зервни пешадијски поручник, сада капетан Милан Вл. Ђорђевић, угледни адвокат београдски. Капетан Ђорђевић је учествовао у свима борбама од Мердара до Бигоља. На челу своје чете 4. октобра пре подне, када је настао неред на левом крилу моравске дивизије услед гласа, да су се Арнаути појавили у позадини, успео је Ђорђевић да сакупи разбегле чете 4. батаљона и као најстарији резервни официр предузео је команду над 4 батаљоном. Извео је из јаруге батаљон и заузео положај пред Боровачким утврђењем. Дотле је са мајором Софронијем Илинчићем, који је предузео ксманду над III. батаљоном, одбио последњи силан напад Арнаута који су у густим гомилама пошли да заузму Боровачко утврђење. У 5 часова по подне Ђорђевић и Илинчић са својим батаљонима извршили су контра напад и јуриш на Арнауте и дефинитивно их одбили Командант левог крила, пуксвник Душан Васић честитао им је на вели ком успеху и изјавио им да би се без тога јуриша ве лика победа на Мердарима претворила у пораз. Арнаути би још тога вечера стигли у Куршумлију што би за целокупне операције имало рђаве последице. У борби на Кичеву капетан Ђорђевић је јуришем своје чете изазвао јуриш целог трећег пукф а томе јуришу као и вештој маневри храброг ђенералштабног мајора Љубе Марића, који се са својим првим пуком изненада појавио у позадини турског левог крила, има да се благодари победа на Кичеву. Ђорђевић је успео да са својом четом разоружа сва арнаутска села с леве стргне друма одГостивара,