Balkanski rat

Страна 364

ЕАЛКАНСКИ РАТ

Број 23

ИСПРЕД СКАДРА: На врху Таравоша са погледом на Шигочку Гору. Газорене жиде после предаје Скадра.

шће него дотле одбише Турке. За то времеје поручник Радишић нашао још згоднији положај за артиљерију и осуо смртоносну ватру на непријатељску пешадију до у мрак, кад су Турци, нагнати у бегство, скоро свако дејство прекинули и вукли своје мртве и рањене. Међутим Борку Паштровићу је бива ло све горе. Он је покушавао да седи и непрестано распитивао за резултат борбе; али убрзо није могао говорити: гушила га је крв. Пренос за Љеш тгшко је било извршиги због опасне ране. Ипак је прене сен сутра дан по подне. У ЈБеш су га донели при издисају, око 11 сати. После кратке агоније, око пола ноћи, престало је да куца његово неу страшиво срце. Освану Никољдан мутан и влажан. Пред џамијом претвореном у болницу, скупљају се официри, Боркови иознаници. Чисто не верују да је Борко, силни Борко погинуо. Како који уђе у џамију и погледа десно и лево по рањеницима, очи му се зауставе на једна обична носила поред којих гори скромна воштаница, знак смрти .. На носилима лежи Борко, покривен шињелом а по лицу белом копреном. Ко га је гледао кад спава, и сад би се преварио, само да свећа не баца жућкасту светлост која Борково лице, увек развучено у осмех, претвара у воштану фигуру... Да би сликабила потпунија шајкача му на глави стоји баш онако како ју је увек носио. Другови приступају, побожно подижу вео и л.убе га, док сузе саме капљу по хладноме лицу вигежевом. У 4 часа по подне, уз звуке труба и учешће српског и црногорског кора, заједно са пуковником Павлом Пауновићем и бригадиром Кусовцем, кретао ее спровод тесним љешким улицама. Прости сандук са телом покојниковим носили су из почасти официри обе братске војске. Опело су извршили четири свештеника. Било је дирлкиво видети како плачувојници за својим ко мандантом, Поете опела држао је опроштајни говор ЈТазар Матијевић, ђенералштабни потпуковник. Сахрањен је у порти католичке цркве, на десној обали Дрима према Љешу а на поглед плавој Адрији која га је толико одушевљавала и зачосипа, којој је тежио као постојбини својих предака и на чијем је олтару и ЖИВОТ ПОЛОЖИО. (Свршиће се) С к а д а р. — РВЧ-ДВЕ 0 ПРОШЛОБТВ. Већ 168 година пре Христа, спомиње Ливије Скодру, утврђену и тешко приступачну престоницу краља илирског Гензија, данашњи Скадар. који лежи на Бојани и Дрињачи, под Тарабошем, у једној питомој и жупној долини. Стара ова варош, једна од најстаријих на свему Балканском Полуострву, имала је већ тада свој велики политички и привредни значај. Развијена у долини плодној и богатој водом у низини, која својом опсежношћу одудара од кршевитих и неплодних крајева све своје околине, она је била житница свих оних суседних предела. Добра веза преко пловне Бојане са морем подизала је још више економску вредност тог земљишга и чинила средиште његово најважнијом и највреднијом тачком тог краја. Отуд није чудо, што су стари Римљани врло давно обратили нарочиту пажњу на њ и што су га најзад, 168 год. заузели. Наша народна песма, која Скадар веже за Мрњачевиће, вели : А какав је Скадар иа Бојани ! Кад погледаш брду изнад града,

Све порасле смокве и маслине И јога они грозни виногради ; Кад погледаш стрмо испод града, Ал’ узрасла гаеница бјелица, А око ње зелена ливада, Кроз њу тече зелена Бојана, По њој плива риба свакојака, Кад год хоћеш, да је тазе једеш. И у римско доба, Скадар је остао варош првога реда. За време цара Диоклецијана, популарног цара Дукљанина, он је био главни град провинције Превалитане, а после је, при подели, царсгва припао Византији. Од њега је откинуо Стеван Немања, који је био родом из његова близине, из Рибнице, код Подгорице; и тјко је Скадар први пут дошао у српске руке. Од тада је он био стално у српској држави, чак и иза смрти Душанове. Од 1355. њим су владали Балшићи, господари Зете. све до 1396. кад га је притишњеп од Турака, Ђорђе П, Страцимир предао Млечићима. Не имајући довољно војске, да га бране, Млечићи га нису могли одржати спрам оне силне турске царевине и већ 1479, Скадар се предао Турцима. У њему је после једно време господаровао Скендер-бег Црнојевић потурчени син Иванбегов, касније чувене Бушатлије, који су се толико пута одметали од цара, и најзад 1835. били депоседирани. Те је године српска војска оштетила град, борећи се са задњим Бушатлијом и попалила је ништа мање од 960 кућа. Скадар данас има око 35.000 становника, од ко јих је 20 000 муслимана 12—14.000 каТолика и 1.500 —■ 2.000 православних. Трговачки је Скадар Сад знатно опао, јер га је Турска потпуно запустила; путеви из њега у унутрашњосТ, врло су незгодни и несигурни; железница нема, а бродарство се, јер Бојана није регу лисана, не може да развије у пуној мери. Да Европа није била неправедна према нама и да је Скадар, који је наш и по прошлости Својој и по праву освојења, остао у границама Црне Горе предсто* јала би му сјајна будућност, о овако ће и даље само вегетирати. У идућем броју донећемо неколико слика испод и из Скадра: састанак ђенерала Бојовића са Есад Пашом, престолонаследник Данило на Скадру побија српску заставу, ђенерал Јанко Вукотић пред Скадром, лобање српских жртава пред Скадром и др.