Balkanski rat

Број 23

У СЛИЦИ И РЕЧИ

Страна 357

— Јесмо, ал’ чим, јутрос, дан Божји ограну, Он на Схсадар, чико, оде на Бојану. Старац жури тамо, пун очинског бола, Од брега до брега, од дола до дола.

Кад с Бојане плбве ноћ копрену диже, Тада један ратпик, стражар са редута, Радознао сиђе, да види изближе Што ли се то црни у снегу крај пута. „Гле, мој отац!“ — крикну. Иотом ближе крочи, Пред 1бим: згрчен старац, блед смрзнут од студн За навек је сузне заклопио очи, А седа му брада кловула на груда. .

Какав је српскн војннк — Племенита је крв наша Као што је познато, Бугари су са нашим рањеницима починили чуда од дивљаштва, да их се културан човек мора згрозити, а Словени стидети. И док тако раде Б}гари у наших је војника душа племенита. Одмах сутра дан пошто су Бугари страховиго искасапили, унаказили и живе пекли наше рањенике официре и војнике, посматрао сам у Штипу једну другу сли ку, која врло лепо приказује питомост, благородство и величину душе нашега војника. Једна група заробљених бугарских војника. из по следњих сукоба, није још била спрсведена за Београд. Заробљеници су били ловедени под једно велико лиснато дрво, и било им је допуштено да поседају у хпадовину. Око њих су били наши војници као чувари: стоје не сунцу. Један од заробљеника показује стражапу своју празну чутурицу и каже му да је жедан. Наш војник с пуно саучешћа му каже како је и сам жедан, али,ето, не сме остављати свога места, те не може донети воде. Па се тада окрете и међу онима, који се беху начетили око заробљеника запази једног дечка и позва га, да оде и донесе у оној заробљениковој чутурици воде. Дечко одскакута и брзо се врати с пуном чугурицом. Њом се обредише неколико заробљеника. Дечко опет оде за воду, и опет неколико заробљеника утоли жеђ. И тако редом сви се напојише. А наш војник стоји на сунцу, с пушком у рукама и жедан гледа, како гасе жеђ они, који су можда дан пре тога сипали куршуме на њега или мучки замахивали бајонетом, напереним у његова прса Један од оних, што се беху онде искупили, примети војнику, што допушта да се заробљеницима даје вода. Наш војник овога мало чудно погледа и пита га; — А зашто брате! Зар и ово нису људи? Па реците сад ви мени: Да ли смо ми и Бугари браћа? Јесмо ли мч једна крв?! *■ о. Д. Бугарске војсковође Ратко Дипнтрнјев Новога ђенаралисима бугарске војске ђенерала РатКа Димитријева, кога Бугари из милошге зову „Наполеончето*, сматрају у Бугарској као њихова најбољег и најспособнијег војсковођу. Он је своје способности документовао као командант армије, која је имала највеће борбе бугарско-турске до Чагалџе. Што је у борби са Србима пропао не значи, да није добар војсковођа, но само да су српске војсковође боље од њега и његових другова. Ми који верујемо у способности и војничке врлине Димитријева пуно смо поносни, јер смо на бојном пољу, укрстивши мачеве, показали дасусрпски скромни ђенерали и пуковници бољи од бугарских — Наполеона.

» 1 -

РЕЗЕРВНИ ПЕШАДИЈСЕИ ПОТПОРУЧНИК 1ш Анастаснјшћ — Беранац СЛАВНО ПАО НА СУЛТАН-ТЕПЕ У крвавим борбама приликом заузећа важне стра тегиске тачке Султан Тепе -- Царев Врх, поред многих жртава изгубили смо к резервног пешадијског потпоручника Ђоку Анастасијевића — Беранца, водника у 8. пуку другог позива. Све време балканско-турског рата Беранац је провео под Једреном као водник IV. прекобројнога пука, излажући свој живот за Еугаре и величину Бугарске. И би му суђено, да падне баш од небратске руке заблуделе браће, за коју се он јуначки месецима борио, подносећи са самопрегОрењем све тешкоће опсадне војне. За показану храбросг и присебност одликован је од Бугара официрским орденом За храброст. Вгранац је београдско, тачније речено палилулскб дете. Био је човек племенитих осећаја, али при том један од оНих, који су увек кадри стићи и утећи и на Страшном месту постојати. Жустар, енергичан, неустрашим он је у киши од олова био увек први на челу својих војника у свима борбама све док му непријатељско тане није прекратило нит племенитога живота 20 јуна. Беранац је био полициски чиновник, у гшследње време писар среза поЖаревачког. И као чиновник и као човек био је ваљан, те ће за њим зажалити свако ко га је познавао. Слава му! Каши рацн Млада интелигенција узела је активна и видна уч^шћа у овоме рату, у коме су наши резервни официри показали толико смисла за своју војничку улогу. Многи узорити члан те интелигенције своју љубавпремаОтаџбини платио је и својом главом Видно месго међу њимазаузима резервни пешадијски капетан друге класе Радојко ДеметроЂић, београдски професор, који је славно пао у борби с Бугарима, за чије се Једрене месецима борио. У идућем броју донећемо још једну слику Деметровића као официра, па ћемо о њему и његову ра^ ду тада опширније проговорити.