Balkanski rat

бграна 502 бАЖАНСШ РЛТ Број И

Јашући поред своје чете по хладној јесењој киши на путу за Приштину нреко Лисица, размишљао с.ам о судбини овог интелигентног витеза кој 1 је служио као углед лепо васпитаног младића у нашој престоници, Мисли су једва могле савлађивати упорно осећање... И у том суморном часу наједанпут приђе мој наредник, иначе учитељ и мој негдашњи ђак, па ће узбуђено рећи: „Господине, дођите да видите место где је Сања погинуо. Дошао сам. Шаржер и^празне чаурице на отвореном месту у трави би-" " ' ле су видљиви траг чаробног родољубља Сањиног. Узбуђен одадох пошту, а кад се вратих, рекох војницима: — Счушајте људи, на овом положају погинуо је славно једанмладчовек. Отац му је државни саветник, а он је изучио највише школе. Отац га је послао у о вај свети рат, и добри син дао је за своју Отаџбину свој жпвот драговољно. Ко се од вас врати жнв, нека прича то својој деци... Цела чета, као један човек, пусти глас: „Бог да га прости“, па се кретосмо престоници Краља Милутина... * ❖ * „Колико су кежнп родитељи осетили бола и поднели мука док су подигли свога јединца. Гајили га као најмилији цвет, отшколовали га до савршенства, па га пустили у гору да га вуцп поједу.,..“ тако су једни говорили у Приштини са уплаканим очима, кад се чуло да је погинуо Владета свај умни и поносити младић Други су "друкче говорили: „...Свршио је нај више шко ле у свету. 0 тап. му је био министар, виђен је и уважен човек и научар наш. Мотао се склонити у позадину.... А он улази одушевљено у прве редове и у борби гине славно 'за народ свој. То су хероји, Такве помињу поколења и њиховим делом уче своју де цу. То су стубови великог народа. Слава Владети!...“ Ово одушевљен.е обузе и мене; јер сам познавао овог узоритог младића још кад је био красно дете И данас кад је велика, историјска Сорба завршена, па настаје време објективне оцене заслужних људи и свет се почиње дивитн пожртвовању наших школских раденика и на бојном пољу, не сме остати неопажено да је Сања син Живана Живановића професора Учитељ■ ске Школе, а Владета јединац ЈБубомира Ковачевића управитеља Учитељске Школе, људи који су у својој, дугој наставничкој служби исто тако знали научити читаве редове својих ђаго како се љуби Отаџбина, а ти ђаци њихови билп су потоњи учитељи народа који је осветио Косово, Р»,

Наша жека у рату — Савремена Ерпша достојка је као пајка Југовића пајке, сестра царице Иилмце и друга Коеовке Девојке. Велико Доба Српског Народа преживљују наши савременици, јер смо велики били на свима пољима народна рада. Онн који су с пушком у руци, без страха и с готовошћу на сваку жртву, преко телеса својих другова и још више преко телеса Србијиних непријатеља, пројездили преко старих земаља српских и овима донели Слободу, од Косова прижељкивану, учинили су много али су иста тако много учинили и они, који су имали да њихово продирање подупиру, да га, сваки на ској начин, помажу, да им победоносан полет олакшају. Наши ратници били су велики јунаци, а њихове матере, жене, сестре и ћерке биде судостојне ћериМајке Југовић?., дпчне сестре Царице Ми лице и поносне друге Косовке девојке, достојнедруге недостижних својих ратника и непобедних српских осветника. И једнако велике биле су наше мајке и наше сестре како оне по забитим селима тако и оне по градовима. Оне по селима остале с.у у кући без мушке радне снаге и још више остале су без за рац им преко потребне стоке. јер све што је ваљало било је на бојном пољу. IIа ипак нежна њихова снага и елабе њихове руке, за тешке тежачке послове, стигпе су, да све пољске послове са тешким надприродним напорима, баш као и њихови мужеви на бојноме пољу, на време сврше и да плодњивица својих зберу и ратнике дочекају не само пуна срца но п пуних кошева Не само да су знале чувати домове своје но су их и сачували и у њима толико много прпвредили, да су славом увеличаним својим ратницима могле увек и довољно новаца на бојно поље послати, да дале ко од куће не осећају оскудицу ниучему, а када су се ови, послеједногодишњих напора, славом и чашћу увенчани, вратили, нашли су своје куће пуније и свачим снабдевеније но што су их оставили када су у свети бсј за народ свој пошли. Стварању Велике Србије не мало допринела је и српска жена, нарочито сриска сељанка, којој неЕсаје част на сва времена. Жена у вароши била је такође свесна великог времена у коме живимо и трудила се, да по својим силама, допринесе свој обол за свето дело на коме је сарађивало све што се српским именом поноси. Жене у вароши

Операцнона еапа Оопннце Копа Орпсннх Еестара.

Једна соба у бопннцн Копа Ероскнх Еестара.