Balkanski rat

Страна 634

ВАЛКАИСКИ РАТ

1 >рој 40

Из болнице Кола Српских Сестара': Д-р Левит на послу.

НАШЕ ЖЕНЕ У РАТУ — Савремена Српкчња достојна је као мајка Југовнћа мајке, сестра Царпце Милнце и рруге Носовке Девојке У прошломе чланку ми смо поменули имена неколико уважених дама, које су много допринеле успесима Кола и његове болппце. Мп жалимо, што крај најбоље воље и свега нашег настојавања нисмо у стању да донесемо имена свих чеетитих и заслужних Сестара из ове дивно уређене болнице, а осећамо се обавезни да поменемо још оне, за које смо накнадно сазнали, да су на послу биле уредне, тачне, приљежне и да су се према рањеним јунацима понашале као сестре рођене. Сваку хвалу и признање својом ревношКу и усрдношћу према рањеницима, поред именованих, заслужују у пуној мери и г-ђа Мица д-р Мих. Поповића, библиотекара Народне Библиотеке ; г-ђице Зора и Небесна Васиљевићеве; г-ђица Цаца ћерка ђенерала Боже Јанковића; г-ђа ђенералица Јустина Ил. Ђукнића, г-ђица Сеша — око рањеника неуморна — Драга И. Марковићева; г-ђа Олга д-ра Е. Михла; г-ђа Мица М. Шљивића, г-ђица Мирка Јевр. Грујића, г-ђица Јела Ст. Ћурчића, г-ђа Ема Мамулов, г-ђа Ангелина Ристе Одавића, г-ђа Емилија К. Ковачевића, г-ђа Софија М. Медовића, г-ђа Даца 3. Ковачевића, г-ђа Тана Марковићка, г-ђа Фросина Ж. Марићка, г-ђа Смиља, супруга адвоката Блаже Ристића, г-ђа Милева Филиповићка, г-ђа Љубица Бл. Барловца, г-ђа удова пок. Свете Симића, бившег посланика Србије у Софији, г-ђа Милева Миловановићка, г-ђа Роле, г.ђ а Савка д-ра Жујовића, г-ђа Миленковићка, г-ђица Мица Ф. Ковачевићева, г-ђице Ивковићеве, г-ђица Ружа Лонткијевићева, г-ца Зорка Угричићева, кћи ђенерала Угричића, г-ца Нешићева, кћи пуковника Нешића, г-ца Љубица, кћи Стеве Тодоровића, г-ца Мара Ст. Поповићева, г-ца Завишићева, г-це Вука, Зора и Олга М. Николајевићеве, кћи пуковника Николајевића, г-ца Лепосава Бошковићева, г-ца Косара Св. Глишићева, г-ца Славка Герасимовићева, г-ца Наталија Ј. Бадемлићева, г-ца Љубица Мирковићева; г-ђе и г-це: Евгенија Војиновићева, Катарина Ј. Ђорђевићева, Стана М. Михајловићка, Јелка д-ра Чеде Михаиловића, Јованка Ж. Зјалићка, Марија Д. Кочовића, Даница Д. Кочовићева, Олга М. Поповићка, Лујза Буњола, Јованка М. Димитријевића, Мара С. Миленковића, Зора С. Миленковићева, Видосава Б. Прокића, Мица С. Радовановића, Милева Благ. Николића, Фанија Ст. Дуковића, Полеги Роле, Маоија [. Поедића, Савка д-ра Миленковића, Ружа

и Мица II. Ивковићеве, Јелица Б. Гавриловићева, као и све остале које су тамо предано радиле, а имена им нисмо бнлп у стању да забележимо. Кад је реч о Колу, његовоч раду од оснивањч до наших дана, и његовим успеспма с пунз хвале и признања мора се истаћи рад једне од његових оснивалица и највреднијег радника у управи. То је симпатична г-ђа Делфа Ив. Иванића, која годинама с ретком приљежношћу вршн дужност секретара, руководећи друштвеним пссловима са необпчним познавањем прилика н потруба. Она је душа Кола п нонос његов. Таква је била до рата, а услуге њене нашим рањеним ратницима такве су и толике су, да.се оне никад не могу и неће заборавити. У почеткурата била је неуморна у болници Кола у Београду. На њу је пао огроман посао, али је она све савлађивала с толико самопрегоревања и л.убави, да је то било достојно пош говања. Њен рад на српском 11риморју достојан је дивљења. Када јој је супру 1 ’ са војском избио на Море и ностао први начелник у Драчу и г-ђа Делфа је похптала тамо, да се нађе на руци тамошњим рањеницима и болесницима, којп су били у положају очајника, јер нити је било лекова, ни болница, ни постеља, ни сламе, а камо ли понуда. Г-ђа Делфа затекла је тамо јад и очајање. За неколико дана, захваљујући њеној енергији и племенитости, на Приморју су организоване примерне болнице снабдевене са свима најпречим потребама. Уз то у болницама она је малаксалим српским херојима била и отац и мајка и они што прездравише никад неће заборавити племенитост врле Српкиње г-ђе Делфе, коју ће вазда спомињати с хвалом и признањем, јер стотинама њих за свој живот само овој племенитој души имају да захвале. Рад наших женскиња био је у складу са радом славних ратника и ако су, и јесу, хероји са Куманова. Прилипа, Битоља и Брегалнице достојни ратника Душана Силног и Милутина Великог, и за савремену се Српкињу може с правом рећи : да је достојна наследница Југовића Мајке, Царице Милице и Косовке Девојке. Осбетници Хособа и Слибкице Резервни пешадијски потпоручник Ј- Никола Јов. Николић водник у VII пуку II позива. Славно пао на Чупином Брду. На Чупином Брду био је крвав окршај и ту смо имали велике губитке и у официрима и у војницима. Ту је славном смрћу завршио свој млади живот и резервни потпоручник Никола Јов. Николић, чиновник београдске Удеоничке Задруге. Пао је од небратске руке Бугара, за чије се Једрене борио све док оно није пало. Николић је био веома симпатичан човек и вредан и способан чиновник, чија је смрт ожалостила све- оне коЈи су га познавали. Пок. Николић је рођен у Београду и овде је изучио основну школу и пет разреда гимназије, а по том је као деловођа у трговини свршио трговачКу^школу Београдске Трговачке Омладине. Слава Славно палом!