Beograd kroz vekove : ciklus predavanja održan na Kolarčevom narodnom univerzitetu

БЕОГРАД ПОД ТУРЦИМА

тада под притиском изванредних намета и реквизиција, црепуштеио разулареном пљачкању војника. Јеврејски списатељ Раби Алмозино, који је тада жсвео у Беотраду, помиње паљевине у јеврејском крају и изгинуле Јевреје. „Лица несрећних мајки покрише вреле сузе“, јер су им отимали мушку децу да их цретворе у јаничаре.

Од последњих година XVII века Београд поново постаје ратно попрпште. Неколтгко гупа разаран топовском паљбом и експлозијама, сагаран у пожарима и морен кутом, излаган пљачкањима војски које су се око њета отгшале, он је нецрестано мењао своју физиономију; запуштеност, беда и немар увлачили су се све дубље, и постепено али сигурно претварале овај некада живи и богати град у оно чамотно и прљаво јаничарско гнездо уочи српских устанака.

У тренутку кад Је, за време рата Свете лиге, обруч аустриске војске почео да стеже Београд, јаничари су опленили цео град и, натоваривши његово безмерно благо на пет стотина лађа, отпловили низ Дунав. Повлачећи се у тврђаву, београдски сераскер спалио је оба предграђа и тиме претворио у пепео највећи и најбогатији део тадашњег Београда. Аустриско освајање обележено је пљачком градске околине, страховитом артиљериском паљбом која је цроваљивала бедеме и огорченим уличним борбама које су се, после сламања турског отпора, претвориле у општи покољ градског становништва и пљачкашку ортију разуларене војске. Сведоци казују да се Београд тада шаренио од аустриских војника у шалварама и палучама, огрнутих фереџама и Јеменијама београдских ханума, са турбанима и чалмама на глави и чибуцима у рукама.

Ово се десило у автусту 1688 г. Две године доцниЈе, Београд Је био сведок Једног од наЈтрагичниЈих тренутака у црошлости српског народа. У цролеће 1690 г. стигао Је у Беотрад патриЈарх АрсениЈе 111 Чарнојевић са хиљадама бегунаца, измождених од болести, зиме, умора и глади. ЈБуди су „Јели псећу плот или плот мртвих људи, бележи Један летописац. Све Је ово било у моје доба и очи моје видеше... (где) лежаху трутшЈа помрлих људеЈ серпских по всем улицам великаго Белогорода, ипо всјем селом Јего иво всјем путем Јего лежаху мртви.. . КоЈи су Још живи ходали нису имали никакова изгледа, ни лепоте човечиЈе, беху поцрњели од глади.. . И тако помреше и не оста десети део.. “