Beograd kroz vekove : ciklus predavanja održan na Kolarčevom narodnom univerzitetu

БЕОГРАД У ДОБА КНЕЗА МИЛОША

а у рукама дугачке беле штапове. То су били пандури. Из претсобља ушао је у велику собу, канцеларију. Ту су поред зидова биле полице са актима, а у средини пружао се сто око којега су достојанствено седеле судије. На крају стола седео је секретар. Срби Београђани улазили су и излагали своје молбе и тужбе и одмах добијали пресуде. Све се вршило утлавном усменим путем. Тај незваничан и фамилијаран начин у судским пословима види се и из многих података. Вук Карацић, који је једно време 1831 био претседник Суда, жали се у писму Василију Псповићу на своју дужност што мора сваког дана у одређено време ићи у канцеларију „и готово по чигав дан говорити и с људима се инатити“. 44 ) У једном извештају комисије која је прегледала у септембру 1835 Београдски суд стоји за његова члана Николу Брзака, који је имао 62 године, да „сам изван присуствиа по сокацима чини пресуде људима“. 45 )

Како је друкчије мотло да буде у земљи у којој је владало само обичајно право? Кнез Милош се није журио да га замени писаним законима. Он то није чинио не само што се плашио да ће му ти закони везати руке, него још и зато што није видео пред ообом ниједног способног и ученог човека који би добро познавао народни живот и умео да озакони оно што је из обичајног права било дубоко ушло у народну душу. Ранији пекушаји са Вуком Караџићем нису успели. Вук није волео ову врсту посла. Доцније, натеран политичким приликама, кнез Милош је одредио „Законодателну комисиију“ којој су на челу почетком 1838 били Јован Хаџић и Василије Лазаревић. Само, он је и даље са неповерењем гледао на овај рад.

Није само кнез Милош рђаво мислио о писаним законима. Познати у оно доба енглески политичар и дипломата Давид Уркхарт био је такође његова мишљења. Враћајући се 1837 из Цариграда, где је био са службом, Уркхарт се задржао неко време у Беотраду. Кнез Милош наредио је том приликом Димитрију Давидовићу и Лази Зубану да посете овог угледног странца и да га запитају за мишљење о законима који су потребни Србији. Ова двојица неколико пута разговарали су са Уркхартом, показали му законе који су били дотле спремљени и затражили његово мишљење. Уркхарт им је одговорио. Он се прво чудио што ће Србима писани закони, јављају Кнезу Давидовић и Зубан. „Сваки судија и сваки Србин, кои дође на суд, треба да се руководе совестију, честољубијем, човекољубијем и безазленостију као голуби“, А затим по њетову мишљењу, Наполеонов законик је и учинио те је Наполеон пропао. За-