Beogradske opštinske novine

8

Себичва полажења председвиштву замени једном мало свечанијом поеетом у групи, и у тој цељи изабрало је из своје средине четрнајесторицу да, у место свају, главног кмета у стану цоходе. Ово је доиста и учињено на први дан Божића — још и с тлм: што је првом деловођи оп штинском поверено. да домаћина том приликом и са веколико прикладних речи у вме особља адресује. Ти „неко лико речи" сматрамо за вредно да овде прикажемо. Оае гласе:Ј„Господипепредседниче — Христос се роди\ Делећи с вама радост која данас сваки дом српски и ришћанеки похађа, и над свакидањим га животом уздиже, особље оаштине београдске чини пријатну употробу од свог божигн>ег права, кад хита, да вас и у овом броју полазн, и у вами домаћина куће, у којој се његове слабе снаге примају а скромне услуге признају, поздрави. Велимо ку Лв, господине, која, ако је по реду старешинетва и млађа од мајке државе, а оно јој није , била и остаје, мање вужна друга и потпоре — по свима пољима рада, на свима мегданима борбе и у свима исаушењима историје! Далево од тога да има да ишчезне пред величином улоге, или потавни пред зраком мисије, коју држава, као иредставнице народне иелине, врши ил на се узима, опттина је колевка тако драгоцених веза, и особено грађансках и опште-патријотских, да се слободво може рећи .• кад јз сретна оиштина, сретпа је и држава ! Српска општина. нарочито, може да поцрпе ову, по себе добродошлу а по целу земљу поЈчну, сведоџбу још и из оне дубине своје прошлости кад је држава српска могла посхојата само у души и срцу Србиновом. Јер, оаштина, која је давас са» мо десна рука државног система, онда је била и жива слика и орилика народне државе. Србин се под њен кров склањао, око иеиог огњвшта грејао, и од њена четири зида себи град стварао — све докле нису Бог и Божаћ и на њега погледали и елободом златном обдарили.... Госаодине председниче —■ Христос се роди! Од, своје етране, општин ско особље само се искреним осећајима својим одужује кад, и на овај благ дан, гласно жели: да се сви ови , те шки доиста ио, племенвти задатци који су вашем честитом домаћинству поверени — а који вас , већ нриродном добротом испуњена, на добро покрећу — велимо да се сви ти задатци што скорије изведу: на благо оиштине и срећу грађанства, на част престонице и славу државе, а ва дику и понос сваког брата Србина! И у то име, господине председниче, још једном : Христос се роди!.... НЕСЛУЖБЕКИ Д Е 0. ПИСМА ИЗ РУСИЈЕ (париохом ,,Солеј ; '.у) И етроград 11/23 дек. 1886. Годмна 1886-тој куцају последњн часови , и пжсмо које вам сада пашем на може вам доћи вре новог лета. Па да ли у овом мелавхоличном тренутку, —кад сваки подврже неком исивту своју савест, — има маого државника у Јевропи који би

се са неким поносом могли сећати прошлих дванајест м сеца? Не верујемо , и мргшвост резултата на страна Јевропе у 1886 д< бр > је дошла да вас овде утеши за чисто Јшативне усаехе које смо постигли. Издисоућа годана оставља нам једво мутно стање, једно нгдовршено дело и, ако ћемо јасво да гоаорвмо, чатаву низу разочарањаУ спољној појштици, улсга Русије ви"е била ниврл ) вешта ни врлосретна. Ако и нпсмо нретрпелн какав озбиљан пораз у Азаји, то имамо благодарати неодлучности бритенске владе, која не п«>к за ни увиђквности ни чврстоће, како у Еореји тако на у Авгавистану. А ако нисмо у Јевропи на дипломатском псљу тучени — и то при свим псгрешкама и неполитичностима — за то Е -мамо да благодаримо слабости султановој и немоћи Аустр је. Најзад, ако нисмо имали да се боримо ни на за<пду ни на југу са каквом ош-спом коалкцијом, за то имамо да благодаримо Немачкој, нли боље рећи Франпусаој, које су се у узајмном угрожавању потрдр. За овај пар, може се рећи, да сила Романова почива на сунарништву оелгачае царевине и француске републ ке. Далеко од тога да поауша кспувита ову нровалију, Рј сија на протмв има рачува да ју све више копа. Оааснест која прети сваком од њих чгши те се они веваним и ногама и рукама, прсдају на милост Ром&нова, и иду те просе у љих руски савез. Дакле, при св?м ошибкама евојим, Руеија је данас већа чашеница у Јевропа но што је била у време .,свете алијавцвје" цара Азександра 1-вог. Садањи цар Александар Ш може, како хоће, и да одржа и да прегаза Аустрију, и да гурне Фравцузе на Рајну и да пусти Немце на Париз. Сдавна ми и предсназујемо да ће Русија госаодарити Ј.вроии. То је била и историјска нужност. Чудно је само да сз овакав исход догађа баш у часу над коЈебање наше дапломације и суровост ваше политике »ао да хоће да нам взгубе скусе тековине мудростл Александра П-ог. Са те стране, иоиста, ма вако импозантие ла су војне силе Русије ; ма ка&о одлучно да је дииломатско држање њено у велкким јевропским питањима, она (Русија) је ипак изгубила млого земљишта за последњих оеамнајест месеца. Она је, на пример, непаметно жртвовала ове ватрене симпатије које је имала у целом еловенском свету, од Чешке до Црнога мора, и од Карпата до Јадрија- До пре осамеајест месеца још, Русија је представљала тежње евију ових младих народа од будућвостњ Сви они *само на њу рачунаху: и Чеси и Моравци, и Русини и Лужичави, и Србвјавца и Хрвати и Црногорци и Дадматинци, и Маћедонци и Бугарст. Сви су сни били руска штићенвци, руски савезници, руски пријатељи, руска авап-гарда. На Русе сви они гледаху као на ослободиоце, као на браћу по крви, по језику, по предању ала нарочато по надању. Свака реч „белог цара" која бш са Кремља пала, од]екнула би у души њиховој; ови би ју као светвњу прихватили н само тражили, да за Русијом

ОВАЈ БРОЈ ИМА ДОДАТАК.