Beogradske opštinske novine

ДОДАТлК ВРОЈУ 14-ОМ „ВЕОГРАДСКИХ ОПШТИНСКИХ НОВ И НА."

с тим добија него и моћ суђења, тако, да ми постајемо другови и у њиховој мудрости и енергији. Ми научимо ла гледамо кроз њихове очи, да црпемо користи од њихова искуства, од њихове радости па и жалости, у животу- Ако су такви људи јаки, и ми постанемо неки ортаци у њиховој снази и ми смо јачи ; ако су мудрији, и ми постајемо паметнији, ако су јуваци и ми уз њих куражни, и тако даље. „Ја сам често, и то горко жалила" — вели учеен списатељка Марија Шимелпенинк — што сам се у млбдости научила на самоћу. Доиста, човеку не треба гсре друштво од оног саможивог „ја," које га лишава сваке могућности да научи, и како себи да помаже и како другоме од корчсти да буде. Дружба са светом — разумем ако није толика да искључи и часове кад човек треба да је свој и само сво! — таква дружба може се сматрати као силан извор разноврсног искуства ; а пријатељство које се ту стече, ако и не почиње као оно милосрђе код куће, ииак урађа 5огатим плодовима, Јест, дружење је корисно и у снажењу карактера и оно н»м помаже, д», не губећи из вида главни циљ, гредимо мудро и сигурно напред."... На реду је да сш>менемо прелом који у младу животу може учинити и најпроствја примедба, опомева, или и сама лепа реч пријатељска. Тако, прича се за чувенога теолога Пелија, да је у младим годинама врло мало обећавао. Он је спадао у ону врсту даровитих, али лењих и бесних, ђака које ће другови и да волу и да бију. Кад је етупио у трећу университстску годину у Кембриџу, његове лењивачке и скитничке страсти претегоше првродне таленте, и он застаде у школску му прогресу. Али једном, после уобвчајеног ноћног весеља, освануће један његов друг код постеље, да га овако ослови : „Чујеш Пели, ево ме код тебе. Знаш ли да днсам могао ока склопити. Сву ноћ сам о теби мислио, а мислио с&м — право да ти кажем — како си луд. Ако је до скитње и провођења, ја би се пре томе могао одати но ти, јер ја;сам богаташ а ти си гоља. Међу тим, ти имаш друго нешто што ја немам : имаш већег дара за књвгу и н&уку, . Молим те, што се као паметан човек не оставиш један пут тих твојих будалаштина; зар не видиш где ћеш да прооаднеш? На послетку ради како зваш, али ја сам као друг и пријатељ дошао да ти кажем: шш кидај с тим несретним навикама, или знај да ми виси више друг — и да ево ја кидам с тобом".... — Кажу, да је на Пелија ова другарска реч учинила такз силан упечатак, да је он од тога доба

постао 1"а свнм други човек. Он не само да узе са евим нов правац у животу него и истраја на њему до № краја. Прво и прво он у школи прегну и стижи све своје другове а на крају годиае изађе као првн Даље живот љегов као писца и теолога довољно нам је познат. Али да се вратвмо глави личних примера. Може се рећи да нико нвје бсље уочио моћ њвхову (моћ лична примера) на омладину, од славнога учитеља Доатсра Арнолла. За њега иример је био она велака полуга са којом се двже људски карактер; и он се њиме у школи својој највише служгш. Као» гдавни задатак етавио је себи, и то прво, да ирве ђаке своје шк ле право уиути, а у томе је успевао будећи у њима нежеа и биагородва осећања- За. тим је иреко њих , посредством њихова лвчна иримера , дејствовао на сстале, и уносио у њих исти дух. Он се јога трудио да даде свима осетитл да. су они, заједно ш' њим солидарни радници и морални учесиици у једном делу ; а један од првиг успеха његових у примени узвашеног си тема био је тај : што су се млади људи под њиме одмах осетили јачи и бољи — ос&тали — да им се верује„ Н?равно, да је ту било и непопрвввих укућана г као у свакој шсоии, и учитељу је онда брига била да не да да њихов, опет, прамер окужи друге. Тако, једнога дана он ће рећи једном од својих помоћнива : „видиш ли ону двојицу што шећу заједно ? Нвсам их до сада видео да се друже ; а молим те припази на то, јер ништа не може тако да покаже премеву у дечију карактеру као друштво /".... Дабогме, да је личви пример самог доктора Арнолда, као и сваког великог учитеља, дејствовао као права сила. Од њега су сс млади људи нчучвли да поштз 7 ју саме себе, а из овог здравог корена (самопоштовања) израсле су све друге врлине. „Само присуство његово — вели биограФ његов — чиннло се као зта улива нову снигу и нов живот у омладину, к да даје животу неку чар и светлост која и по растааку, па и после смрти, учитељеве у ученичким душама светли, и лобре им путе показује."" И доиста, из школе доктора Арнолда ивашла је читава војска мушквх и племенитих карактера, чија се морална сила, после, осећала у свима крајевима света. Исти"пример имамо у учитељу Дугалду Стјуарту, за кога се говорило: да је чатаве нарагатаје умео задахнути љубављу према врлвнама. „Мени * Види „Живот Доктова Арнолда" од Дина Станлф.