Beogradske opštinske novine

311

НЕСЛУЖБЕНИ ДЕО ЈЕБРОПСКИ ПИЛАТК НАД Србијоз^ и Евеиим делима. (А НШе гер!у 1о Ље 1)1§' аиШог о! „ Тће ргезеМ роаИгоп ој Еигорепп роШгсз" ш Ше „Гогћн^Му Кс\ас\у ') (наставак) •х* * * Једаом на чисто саневидљивим дипломатским кон цима иримирителпог исхода српског војног нохода па Бугаре, — са, управо, кевепхилерским тајнама сливппчке, нам оудбипе — време би било да се, бар на овој хартији, растанемо са тако нрном и болном успоменом. И ми би то драге воље одмах "\ чинили — учииили би (вероваћете) ез властитих и нијпри родвијвх иобудА — али, кад смо, изазвави дилков ским нисањем у Инглеској, горку чашу устима пркнели, и ред и образ иште, да ју сриски ,,до дна испијемо!" Дакле, пре еего би изнели оно прав >, у почетку још обећано, мерило и огледало сувремене Србије, и дотакли се оних мучних и иробних момспата у коме се ово исто дапашње колено њеоо јавља као верпа, јер иотиуна , слика и целина, ми се морзмо одз жити и закључном чину н јновије бугарске му епизоде Тај последњи, по нешем тврдом уверењу и најмеродавнији, лист и за општу али нарочито за иресудну, оцепу српско-бугарског рата, то је: баш сам српско-бугарски мир потпи.ан у Букарешту 19-ог Фебруара (3-ег марта) 1886 год. Да! букарешки мир ! да зла ли срећа јавна и њему у део паде! Горостасии значиј лаконска му члана, који, у свега две или три врсте, констатова 8Ши8 ^но ап1е 1»е11пт у најбуквалнијем смислу те Формуле — стипулиса најстрожији повратак стања рату предходећег, стања, чак и зсшетих одпоса — но што Србија није, по жељи Турске и Бугарске, хтела ггркстатм ни г>а овзј арави мир који садржи у себи обиову пријатељских односа — велим — тај лаконски глас мира, и ирави му значај, изгуби се, као и млого шта, у оној светској бури и олуји која се бешедигла на Србију усљед саме објаве рата, па која је (олур на) беспила и иосле по гито је она (Србија) сили дииломатског нритиска целе Јевропе, нарочиго пак, претњама суседне јој Аустрије, у Букарешту подлегла. Него, ако нека нема, као вадгробна плоча ладн 1 и тешка, стена још једнако покрива закључни акт срнско бугарске трагедије. није за то и на њој из-

резани натпис „језиии и Једипствсни члан и (,,агИс1е ееи1 е!иш^ие") мање красноречпв сведок историјски! Свакако, ирво питање које пред сваког озбиљног, од јевропских новива заведеног, читаоца српско бугарских догађаја искочити мора, то је: од куда овакав, букарешки , исход мира, после онаквог, спив ничког, исхода ргтногЧ Зна се, да, од какоје и света и века, да је иобедилац диктирао побеђеиоме оно своје вечно ,гое у 1 с Љ" — г тешко иобеђепима" — али овде, не само да од свега тога ни трага нема, него, баш па протир, видимо улоге изврнуте. Рањена у најнежнију јој нерву народну, у образу и српском поносу, у ономе од векова имеиу јуначком , Србија је у Букарешту говорила с руком на балчаку, као што је својим сиремама и напорима новим одговар?ла: \ое У 1 с 1: оп !— тешко иобедиоцу\ Она је, доиста, а не Бугарска, диктирала букарешки*мир! Ну, збиља, како је то било, и могло да буде? Да ли није каква веКа сила ту узела ствар Србије у своје руке, те, рецимо, у Букарешту иза леђа „побеђене страпе" „победиоцу" песницу показивала? Не, доиста, и на против; ако се коме на рачун мира претило, ако се коме у току букврешких преговора песница показивала, то се није могло тицати Бугарске, те највеће мазе деветнајстог века, већ оне исте несретне Србије којој, на мегдану, ,,савезници" и ,,пријатељи'' искршавају као џелати, а на дивану јој суде као Пилати. Ово правилс нарочито вреди за ону силу јевропску за коју је цео свет држао, да стоји иза Сриије; и да, не само да јојнедада пропадне, и последице сливничког неуспеха искуси, него, да јој у интимној тајности пружа и моралних и материјалних средстава за обнову рата, за што скорији ,,ревамш", за штокрвавију освету Сливнице. Наравно, да би така политика једне велике силе, кад би се доиста на делу оснивала, могла па и морала имати застрашавајуће дејство на тако новоскованог а непрекаљеног ,,јунака" једног као што јес л и в н и ч к и, па и нагонити га, зар, да потнише и најсрамнији мир ; али, да се не би довека у заблудама живело, треба да изађе једном дело на видело, } а се у јасној и несумњивој светлости покаже: како је Аустрија, — и то не она Аустрија која у лицу свога Бигеле^ена над Сливницом ликује и „јунака" њеног, Батенберга, у Софији триумФално дочекује, већ — она Аустрија за коју се држн да у лицу свога Кевенхилера војни неуспех Србије дипломатском акцијом иотире, и „побеђену" страну из „победних" чељусти избавља? Велимо, крајње је време, да се види: како је баш та „ак нротек-