Beogradske opštinske novine

486

народ, као лешкајуће овце; као мађија која се с висииа излива, и сви да ћуте и да мирују. Што радимо, да радимо, ал други мора да буде крив. Крив је онај, који и данас још, у XIX веку, чита молитве а не лаже; ко држи у руци Требник а не кодекс немачког ноштења „маклерског"; крив је, што тера лупежа, кад човек лепо виче: та дај ми мира! То, вид'те , ни су сасвим мали разлози. А да вам докажем потиуно , да је мир осигуран сасвим, и да је то само мариФетлук немачких и мађарских државника, што вичу: рат, рат! да вичу само у цељи да им кесе народне отворе дно , нозивам се за доказ још на .једну јевронску велесилу - на Кобурга. И он сс, ево, жури, да наоружа мир до зуба, као што су то чинили и остали. И сад решите, немам ли право? Погледајте. Мир је исгурен целој Јевропи на видик — на врх ножа. Сироче, само да се не окрвави! — веле унлашени народи. Бдин. —♦—■♦> =• ИЗ П030РИШТА К Р Е О Л К А (драма у пет чинова од А- Белоа) Божанствени Одисије ! Шта су твоје невоље нрема невољама данашњег иоколења? Шта је твоја плашња, пред мамећом иесмом опасних сирена, према нашој ? На мору искушења , где те је судба навезла могао си иркосити чаробним сиренама, које те, лепотом своје песме и чаробним дражима свога тела мамише у крило неизбежне смрти. Ах. ти си све то издржао јуначки на славу класичног постојанства! заиушио си уши памуком, а руке и ноге дао си везати за катарку, те тако ниси чуо оно слатко, лажљиво, мамлење, а њихова драж не беше у стању да те одвуче у понор смрти; јер те морнари претегоше јако за катарку спасења. 0, ви, обешењачки морнари! бар да вас је неколицина овде ; или да нам је знати гди расте спасоносни Одисијев намук , те да затиснемо уши нред мамећим звуцима модерне сирене, која нам из мора иојезије помаља дражесна недра , да нас што пре у своје ништавило баци. Како су чаробна њезина недра на која ми срљамо ; али како је гнусан реп који она дубоке скрива, чекајући да нас што згодније на недра своја прими и што јаче својим реном ошине !

„Е, није вајде! Белоа је чаробан писац !" дошаину ми један познаник. и упревши свој бинокл у раскошно памештену коцкарницу, модерну, разбојничку пећину , гледаше, са задовољством, како неколицина одабраних џентлмена један другога на картама нљачкају и упропашћују , иа ипак за то остају иупи части и достојанства; како нијан каваљер, кога је, од иретеравог уживања, благословииа подагра свима знацима , нервозности, костобоље и ћеле, ирилази газдарици коцкарнице, лепој, а честитој , Креолци, да је — само загрли и ништа више; а она се мирно уклања, без срдње, иа за то, ипак, остаје честита , дражесна, госпа (или можда и госпојица ; јер нам иисац ову часну могућност није објаснио.) „Сиренска песма!" — рече неко за моји леђи; а тај узвик бејаше довољаи да мојој рецензији нредговор даде. И за цело, он је погодио. Модерна Француска комедија, о којој смо ми већ толико пута говорили, има истоветну сличност са Одисијевим сиренама. По својој спол^ашњости онаје красна. Жива и течна конверзација чисто вас мами; али резултат свега биће подобан резултату Одисијевом, који би се догодио, да се срећом није добро за катарку везао. Дв видимо : У Креолци нам је предсгављен тип једне женскиње, која је као робиња, тамо негде преко Океана била презирана и шибана. Ђорђе Ди Хамел, младић, са двад( сет хиљада годишњих доходака, ослободи .је. За њезину част он се дуелира и у пркос јавноме мњењу пуне две године „шпацира'' са дотичном девојком, (без сумње: у братским односима) по беломе свету. Али та креолка хоће леп живот, друштво , весеље , каруце и т. д. па дошавши са њиме у Хавр изјављаје му (да боме, са свим најивно, као што се то приличи поштованој девојци, која пуне две године живи са Ђорђем—као с братом), да ће да се од њега одвоји и живи засебно; овај у очајању дочеиа револвер и нагрди јој вилицу, (ово истина не беше братски; ал шта му знаш, кад немога друкче да буде), а затим буде кажњен као злочинац са иет година робије. После издржане казне он одлази са мајком у Париз, где живи под лажним именом „Жерар." Ту се упозна са Марселом, ћеркомде Рива, која се (са свих својих четирстотине хиљада годишњег нрихода) смртно заљуби у њега. Али Жерар, знајући своју прошлост, избегава је и јуначки се брани од ове љубаване напасти (разуме се и од четир стотине хиљаде прихода) говорећи себи, како несме унропашћавати