Beogradske opštinske novine

22

жени мушкобању, тако и жена не воли да нађе у мужу женске стране. Најбоље особине женске не леже у глави него у срцу јој. Она нас увек више привлачи својом нежношћу пего ли својим знањем. Жепе од мозга вели — Оливер Вендел Холмс — ни када нас не могу тако интересовати као жене од срца". Људи су често тако сити самих себе да ће они пре потражити друге стране и укусе од оних које сами имају. „Ако би ми неко — вели М. Хелпс из небуха затражио да докажем милост Божију на земљи, ја бих као најбољи пример исге навео: ону дивну разлику која постоји пзмеђу мушке и жеиске душе; јер доиста њихова узајамна допуна јесте највиши могући услов среће им и блаженетва." Крваво срце — вели горенаведени Вендел Холмс шаље све своје. инстинкте беломе мозгу да тамо буду аналисани, процеђени и прекаљени, како би мо гли нослужити као чист разлог. Међу тим , то је нешто што ми нећемо да тражимо од жеиа као жена. Баш на против, ми тражимо да ствари теку обратно: да нам ладне и тихе мисли женске долазе кроз женско срце, — што увек бива код жена у које се сви заљубљујемо и ко.је обожавамо... Понављам, дакле, жене од мозга — као год оно беле руже, неће нас никада нривлачити као жене од срца као руже румене! л (Наставиће се) позив на Крагујевча е у вароши и округу, да скупљају прилоге за споменик свима онииа, који су из Крагујевачког округа изгинули у ратовииа, што их је Србија водила у девегнаестом веку за ослобођење и уједињење. Бра&о! О земље, у којима се настаншпе славни иретци наши нре хиљаду и више стотина година, отимаху се власто љупци с истока и запада, са ]уга и севера, да их освоје и власти својој да нотчине становнике шихне, који су увек тражили, да буду слободни и самостални. У витешкој борби. што је трајала вековима, нодигоше дедови наши државу српску, у којој је народ српски почзо да живи политичним и културним животом. Славно доба владалаца српеких из лозе Немањине исписано је у историји српскога народа златним словима. Па инак су по државу српску наступили врло кобни дани. Стојећи на ударцу иред страшном навалом дивљих Османлија — што су продрли из Азије у Европу, држава је српска пропала, а народ српски пао је нод турско сужанство, што се иротегло у векове. Крвљу су иисали летописци српски дуги нпз година, што их је проводио народ српски — љуто искушаван, гоњен и мучен, у ронству турском. И тек кад су силне војске великих султана турских дошле у два маха под високе бедеме гордога Беча, занад јевропски је задрхтао од ужаса.

Здруженој Јевропи пошло је за руком да силу турску у неколико сломије; но ипак, скоро сав онај део земаља, у к<>јима се настанио народ српски, остао је под Турцима. У јаду и невољи, а нод тешким зулумом крволочпих дахија, дочекала је лепа отаџбина наша почетак овог деветнаестог столс^а. У тсшким ланцима испуштаху по тавницама градским мученици српски душу своју. По селима су, иод џелатским ударцима, летел;- главе првака српских. Уздаеи јадне сиротиње проламали су ваздух широм питоме Шумадије наше... И кад је обест крволочних дахија нревршила меру, нлану у Јасениин Крагујевачкој устанак, под Карађорђем. Устаде Мачва, Рујно Стари Влах, Рашка и Крајина љута, у чврстој одлуци да гзвојују слободу отаџбини својој. Од малених чета устапичких образова се у кратком времену одважна војска, што јуришем осваја Веоград, Шабац, Смедерево и друге градове по Србији, и што на Мишару Варварин; , Делиграду, Неготину н другим местима, излази пред чувсну и елавну војску ноноситог султана са ВосФора да делн с њом мегдан и да је победи. Деветогодшнња борба та, што се водила за оелобођење, иоказала је, да дедови наши нису жалили ии крви, ни живота, да погомцима својима извојују и оставе у наслеђе слободну Србију. Па инак је Србија изморена и себи остављена, после деветогодишње борбе морала наново да подлегне турској сили и превластн И онет је <>д обести турске процвил:ело и старо и младо и црњих д:ша од тих после кобне 1813. године, Србија ндје унамтила. И наново се одлучише дедови наши да стуие у борбу са днндушанима и угњетачима својима с одлуком: да се или ослободе или у јуначкој б' рби сви да изгину. Код мале нркве у Такову, лицем на цвети, 1815 године, разни кнез Милош Обреновић војводску заставу своју, огласивши рат Турцима. У Шумадији на ново плану устанак, који је после тегнких напора крунисан успехом. На маленом збору народноме код цркве Таковске положен је темељ дан шњој слободној држави српској. Слобод/, што је ми данас уживамо, стекли су дсдови наши грдним жрч вама. Потоцима је текла крв из ранањихових ; на хиљадс броје се гробови што нокривају кости у бојевима изгинулик н од рана помрлих бораца срнских. Јунаштво Хајдук-Вељка, Рајића, Курсуле, Синђелића, Чарапића и других, треба да зна цео српски народ и да се њима поноси. II ако светска историја познаје само грчке и римске јунаке, пи мало им српски не уступају. Зар је Рајић мањи од Леониде, или Синђелић од Муција Сце воле? а да Вељка, Курсулу и друге не спомињемо.Борба ерпскога народа у деветнаестом веку ноказала је, да Срби имају свести и одушевљена и да љубе слободу. За њу су дгдови наши војевали ; за њу су оцеви наши крв проливали ; ми смо је добилч у наслеђе, да је чувамо и животом својим бранимо. И чинили смо то; и чинићемои то, јер нам је та крвава тековина наших оцева и дедова света, и ми је хоћемо млађима нашима у аманет да оставимо. Но има и сад, а било је пре још и више браће српске, што су цви. ела у вужди и невољи, што су стењала