Beogradske opštinske novine

БРОЈ 30

— 121 —

ГОДИНА IX.

Соломон Азријел — Од кад се рачуна време? Председник — Време је приближно прорачунато. Соломон Азријел — Ја не могу то да разумем Узмимо да време оуде једиако рђаво до месеца јула; сопствемик купатнла би у том случ.ају платио са\:о од Ју .1а од кад би почео да ради. Председник — За он) време над не радп иеће платши. Доктор II. ПоиовиЛ — Онда пећемо нматн прнхода колико је речено, Соломон Азријел — Како онда може да се каже ла (,емо им ^ти оволико прихода Онда треба такса да се наплати одсеком, за сезону. Председник — Па добро, нека се тако и каже. — Молнм вас да одобрите да се за закуп пес ка на Дунаву држи лмцитација. ЂорНе Трпкови!) предузимач подпео мп је за такав песак ову ионуду. (Чита). Друштво за унапређење Дупавског краја молило ме је да се тај песак не дира. Мсђу тим људи га бесплатио узимају н кад се већ разиоси, онда је бол.е да опшгина отуда има прихода. Дакле ја мис.шм да држпмо лнцитацнју. (Чује се: почевши од нонЈђепе суме). Разуме се од понуђене суме почсвши. — Главна контро.ла је одобрила бнла продужење рока за подношењо рачуна општпнских за 1891 год. Те рачуне склопио је био Један чпновник, и он, на основу једне наредбе г. Татпћа тражи да му се за то плати хонорар. Ја нисам могао да наредим наплату, него сам одобрио да узме нешто на рануп — 60 дннара — пошто нисам сигуран да ћете ви одобрити тај хоиорар. Молпм да одо брите оио што сам учинио и да доиесет решеље о овом хопорару. А. Одави1\. — Тај чиновник, којп је склопио рачуне то је Никола Николић, он је бпо оп штински чиновник. У колико сам се известпо у службу је био примљен више онако да му се да нека плата, а посао није имао никакав. Ја не могу да увидим како он од одбора може да тражн хонорар за општннске поелове које је радио као оиштински чиновник. Кад је радио тај посао, није радио други, а кад је г. Татић решпо: да се хонорише, онда он пека му и плати. Мени је жао што је председник решио да му се изда н онолико динара, није му тректгтттшшшткшашшшшшшшшашшшшшшшвшшишшшвшшшвшашш није Жигмундове на Чепељу и Владнслављеве у Јеноиољу, дође давле још и треКа у Срем,(') под Матијом I. иредво■ ђена Стефаном БрашовиКем (ап^еШп^ \'оп З^ерћап уоп Вгапкоушз). Сви су ови историди примили Рајићеве речи: ,,3авојевану бившу Смедереву от Махомета II. год. 1459. Стефан БранковиИ с частију Сербов јсго аридержавајушче сја и за десиота својего признавајушчују в унгарскују страну аренелсја... и ( 2 ) Према свему овоме могло би се оправдано мислити, да је на челу ове велике српске сеобе стајао СтеФаи Вранковић, и да је он чак био и деспотом пресељених Срба у Угарској. Све до најновијих историјских ресултата заиста се тако и држало, и чак и по школама деци иредавало. Међутим данас стоји та ствар са свим друкчије. Десиот СтеФан Бранковић, као што ћемо ниже видети, не само да није био вођ те сеобе Срба у Угарску, него није био ни њихов десиот, нити је он у ово доба, о коме је реч, био не само у Угарској, него ни у Србији, а још мање да се прогласио деспотом у „Угарску преселивших се Срба", и да га је у том звању потврдио и краљ Матија, како би хтео Стојачковић, а по (1) Оио ће бити, по нашем рачунаау, иета сеоба. (2) Р а ј и ћ Ј.: Историја Сербов. итд. си. III., стр. 269.

бало датп нп 60 парм. Ја ћу нризнатн ових 60 дин. али внше да му се пе да Председник — У својој паредби г Татић каже да је то општински чиновник, с тога нисам хтео нп да је извршим. Овоме пак што сам дао, дао сам с тога што сам и сач имао прилике да хоноршнсм опшгпнскс чиновнике за ванредан, плрочито поћпи рад. За остало вас питам шта да радпм. Оп међу тим нпје више опшгпнскп чнновшјк , ја сам га отпустпо Ја вас молим да ово питање расправите. (Чује се; дајте му тих 60 динара) Дакле одобравате ово што сам учинио, а више ништа. (Одобравамо) — Ви сте господо имали прилике да видите да већ месец дана не можемо да предузмемо никчкве радове који нас чекају. Виднте да је рископана улица од железнице до Академије, а не може пишта да се ради. Впдели сте н шта је на Теразијама — да се ти ра довн могу предузетп треба да смо Фппансиски снабдевенп. Но с нашим приходом не стојимо тако да можемо те радове да паређујемо и предузимамо; с тога молим да одобрите да се обратимо с молбом Задрузи да нам учинн привремени зајам да не бн губилн време те да можемо бар пешто од радова наређивати док не свршнмо с главним питањем : о закључењу сталног зајма. Ја вас молим да одобрите да узмем 100 000 динара код Задруге под условима како смо н до сад узимали, А. ОдавиИ — Нећу да говорим о меничним таксама, које нам узимају 1 од сто више на име интереса Хоћу да кажем само то, да се од Задруге тражи зајам само тако ако задруга може да нам да без своје опасности 1 Мата ЈовановиК — Задруга води о себи рачуна Она може да нам да. а може да иам и не да. Најцосле онс придике у којима је била пнје нзазвао наш дуг него друге прилике. Наше је да одобримо председништву да ступи у преговоре, а хоће ли задруга да да то је њена ствар. Председник — Ја вас молим да одобрите ово да би могли узети у рад ове послове да пе губимо време јер ми смо много пзгубили (одобравамо). Раденко ДраговиК, — Молим вас да се види како стоји ствар с закупцем цубока. Треба по звати адвоката да не оклева с њпм; ако заку-

њему и Пико.(') Откудаје ово овако погрешно мишлење завладало код свију ових историка и њихових подражавалаца, мислимо, да је најбоље показао г. Новаковић у својој расправи „Последњи Вранковићи". Без сумње, да се после 20. јула 1459. год. преселило са мноштвом српских сељака и неколико српских властеоских породица, а међу њима и угледних Срба и јунака, па су они и могли предводити сеобу. Да овако мислимо, нагони нас околност, што су властела српска највећма била у могућности да се брзо преселе, н нове земље у Угарској добију; и што доцније, при свакој сеоби Срба у туђину, видимо по неколико таких властелина српских, као вође појединих сеоба. Истина у мнланском архиву налази се једно писмо млетачкога посланика из Угарске од 13. новембра 1461. год., како су се некакви „Турци почели примицати к Београду, и како је, сазнавши зато, син десаота сриског изашао пред њих, те их више од две хиљаде исекао и многе заробио."( 2 ) Те би се овим као поузданим (1) Срби у Угарској, I. стр. 40. (2) Мавушев А. у Гдаспику срч. уч. др. књ. 14. другог оделења, стр. 155. бр. 3.

пац нпје положио кауцнју нека му се одмах одузме право Председник — Он је положио кауцију али није уредно плаћао месечне рате н њоме се тако задужио — Г. Раденко потсетио ме је на једну потребу. Молим вас треба издатн Формалпо пуномоћпје заступнпку г. Николићу. (Чује се: па мп смо га тбрали) Јесмо, али му нисмо издалн пуномоћство. (Чује се: па нека му се 1пда). Дсбро. Соломон АзриЈел — Ја бих молио г. председника да*каже да ли се наплаћује такса за воду од оних лица која имају спроведен водовод но не употребљавају га. На прилику у мојој кући општина је везала водовод, али се вода не употребљава; треба ли да плаћам оцгитини. Председник — У овом случају ствар стоји овако, Кад се наместп водомер сопсгвеппк ио правилнма има рок месец дана да пнсталпра водовод; после тога рока ако не пнсталнра он по правилу опет плаћа. (Чује се: нигде се то не врши). С. Азријел — Ја сам за то н пнтао. Председник — Није се вршнло зимус, али сад се почело вршити Данас лично уверио сам се да се о томе прави рачун. С. Азријел — Има преко 2С0 кућа у које је вода спроведена, алп јс не употребљавају и од њпх се ништа не наплаћује. Председник — У упуствима и правилпику стоји објављено да ће наплата да се вршн, па ма шта оин радилп. Општина мора да веже све куће и намести водомер, а ко иеће да ннсталчра, он ће опет да плаћа. Коста ПетровиЛ —У пашој улици, абаџиској, водомер је у свакој кућч намештен има 4 месеца. па се ништа ие наплаћује. Председник — Врло добро кад сте ми то јавили ; ја ћу предузети кораке да се наплаћује. Ја ћу то да запишем. Од управе вароши Веограда добпо сам ово писмо (чита писмо о кући А. Матнћа Телалина). Ово питање као што знате стојп одавно иред одбором. Имање овог Мати!>а узето је за улнцу гако да му је сад од н.ега остало свега на 4 квадратна метра, и на том земљишту разуме се, он не може ништа да дигне Сад је настала потреба нли да се мења регулацијонп план или да општнна све то нмање Алексино откупн и да

доказом још јаче потврдила мишљења горњих историка. „Али пошто се не може знати ко би то био, јер се СтеФан баш у тај мах далеко налазио другим послом бавећи се, то се мора мислити, да се неко други под тим именом разумева, или да је обмана каква учинила, да се такав глас пронесе."(") Врло лако може бити, да су том сеобом руководили и мађарске војсковође, на пример командант града Београда, по заповести краља Матије, који је у ово доба баш највише настојавао, да што више српског народа насели у пусте сремске и бачке равнице, дуж обала Саве и Дунава, као што се може врло лако н оно „син деспота српског" у поменутом писму односити баш на београдског команданта. По неким знацима још можемо претпоетавити, да су као вође ове сеобе Фигуриеали и сами свештеници и калуђери српски. Када са високих, сребром и златом покривених, торњева српских цркава и манастира „наших славних цара задужбина", место звучног гласа хришКанскога звона меланхолично одјекиваше глас турског муезина; када се ливена звона са српских цркава и манастира свуда скидаху, и ношаху у (1) Новавовић Ст: Последњи Браиковићи, стр. 53—55.