Beogradske opštinske novine

Број 46.

— 206 —

Год XIII.

љења ГБр. 1928. да се каддрмише још јесенас некалдрмисани део горње Јованове удице, одбор је решио: да се ово калдрмисање одложи до пролећа идуће године, сходно ранијем решењу одборском о ошптем калдрмисању Београда. X На предлог неколицнне господе одборника одбор је решио: да г. г. Мих. Павловић, Стев. П. Поповић, А. Кумануди, А. Пеливановић, Мих. Крстић, Јосиф С. Јовановић и Сергије Станковић одборници и општински инжињер поднесу у што краћем року одбору извештај, која места у Београду треба откопавати а која насипати, те да се то ове јесени и зиме изврши, како би се на пролеће та места могла калдрмисати. XI Одбор је одлучно : да се о тражењу друштва за улепшавање Врачара за подизање стубова и кијоска за лепљење огласа решава у првој седници за овом.

С Т Е Ч А Ј У седници од 19. ов. мес. Одбор општине гр. Београда решио је : да се приступи реФорми општинске администрације, да се цропишу уређења за општинско надлештво, и да се за све текуће послове општинске надлежностн, у граннцама закона, донесу потребни прописи. Овога ради, а на основу чл. 66. тач. 2. зак. о устројству општнна и општ. власти, у истој је седници установљен положај референта одборског и шефа администрације оиштинске, који ће, поред руковођења редовним пословима управног одељења, имати у дужност да, према данашњим приликама и начелима општинске

администрације, изведе све потребне административне реФорме, по програму, који је истакнут од стране Одбора, и да припреми елаборате за сва потребна уређења' и све посебне прописе за поједине гране општинске администрације п иослове дотичних одељења. Положај овај повериће се, избором Одбора, ономе кандидату, за кога се буде нашло, да за одрећене дужности има најбољу спрему. Плата је 6000 дин. годпшње, а са изабраним лицем везаће Општина уговор са најмањим роком од три године. Пријава се прима до 10. новембра тек. год., а уз исту ваља приложити и сва документа о спреми. Изабрани кандидат увешће се одмах у дужност. Од стране суда општ. гр. Београда, 24. окт. 1895. АБр. 6531.

0 Б Ј А В А Дешава се, да многи продавци кућа и зграда у овдаш. варопш остају дужни извесну суму новаца управи водовода за утрошену а неплаћену воду у истим зградама, без да о томе известе купце тога имања, који после има непрнлике са управом водовода. Да се ово неби више дешавало, даје се на знање овдаш. ^ађанству, да сваки купац нмања у овој вароши, предходно тражи од продавца истог имања књижицу о плаћеној води, иначе ће купац имања бити дужан неплаћену воду платити, која је у тим зградама утрошена. Из суда општине варошн Београда 25|3—1895 год. ЛИЦИТАЦИЈЕ I. На дан 13. т. м. од 2—5 сати по подне, држаће се ионова лицитација за

према томе не може извршити, јер би извршењем исте оштетио општинске интересе. VI Председник општине извештава одбор, да је још у 1893. и 1894. год. управа водовода узимала од Јеоте Павловића и комп канцеларијског материјала н кад је лиФерант у 1894. год. крајем августа поднео рачун на исплату, да је тада већ била исцрпљена партнја за набавку материјала те се тај рачун у суми од 7б2'65 днн. није могао исплатити. Па како је и за ову го,лину материјала за водовод набављано, те се пз одобрене партије овогодишње већ тропшло, то предлаже одбору, да рсши, да се ова сума исплатп из сувишка ирихода водовода. По саслушању овога и по прочитању акта АБр. 2525. одбор је решно: да се рачун ЈеФте М. Павловића и Комп. за набављени материјал за управу водовода за 1893. и 1894. год. у суми од седам стотина педесет два динара и шездесет и пет пара исплати из вишка прихода водовода за ову годину. VII Одборник г. Коста Петровић примећује, да друштво за осветлење вароши полажући у земљу каблове откопава врло дугачке линнје и оставља те ровове незатрпане по више од 10 дана; одборницн г. г. Михајло Михајловић и Јосиф С. Јовановић, примећују, да друштво усађујућп дп реке за електричне спроводннке квари тротоаре, а не оправља их. Председник је нзјавио: да ће по обема овим иримедбама учинити потребне наредбе ради отклањања ових неуредности. VIII Председник износи одбору на одобрење процену земљишта, што се има експроирисати за просецање Симнне улице ка Скадарској. Одбор је одлучио: да се овај предмет одложи до прве седнице за овом. IX По прочитању молбе Павла Стевановића судије АБр. 6302 и извештаја грађевинског одедица нападне на „издајнике" оружаном руком, те је дошло до крвавих сукоба. Поред завођења грађанске управе и агитација руских агената и изасланика, који узбудише духове огорчених Срба из укинуте Војничке границе, било је и других Фактора, који нагнаше Србе на буну и иселење у Русију. Комитати, преобраћени у провинције, да би се осветили за раније учињена насиља од стране Срба, по свршеном присајединењу, почну некадањим Србпма Граничарима ударати намете и огромне дације. Па и мађарска дијета (скупштина) 1751. г. ново присаједињеним дедовпма некадашње Војн. границе наметну годишње 32.500 Форината особитих контрибуционнх трошкова. Овоме придаду и друге трошкове, и стање је било тако, да је свако гледао са неповерењем и негодовањем.^ 1 ) Забринутост Срба за одржање привилегија, у погледу слободе вероисповести, зебња од насилног увођења уније још више огорча духове Срба, и доиринесе, да иотраже нову отаџбину , па је као што смо видили, на њихову несрећу, (>) ЗсћгогсТсег II. Ј. <1г. РоШ. Ос8с1]. <1. 8ег1зеп 111 ТЈп§агп, 8. 129-132.

нађу у Русији, где их иод утии,ајем сродног им — ио крви и вери — илемена које над њима заиоведаше, временом нестаде. Ова сеоба великог броја Срба у Русију, јако забрину оне тамо у Бечу и сви Фактори државни порадише, да се томе стане на пут, а министри држаху честе „опште седнице" у којима тражаху начина да овоме злу стану на пут. Руском двору представе, да они у верском погледу не гоне њихове једноверце. А 12. окт. 1751 год. пздаду латински декрет , у коме објашњаваху, да је укидање В. границе тискоморишке, потреба да се обезбеде пограничне линије; као и да тим нису повређене српске прнвилегије; за тим им се ујемчаваху слобода вере и одржање привилегија. Поред тога едикта опомену владике и свештенство да пораде против сеобе. Али ту не помагаше нп едикат ни свештенство. Једино што би у овом случају могло помоћи то је држање нпродног конгреса ; ал' бечки двор то несмеђаше Србима да дозволи. Најзад издаду, 10. авг. 1752. г. казнени иатент (Ропа1-Ра1:еи1;) | забрањујући свакоме без разлике сеобу у

туђину, па одредише и казне за агенте који подбадају народ на сеобу.^ 1 ) За ово време врло су карактеристичне речи једног осамдесетогодишњег аустријског вигаег ОФицира (ЕлФенрајха) Србину Пишчевићу, који се одлучио да се одсели у Русију. Он вели: „...ето какве ми погрешке чинимо, пуштамо људе тако одличних и достојних породица, да туђим господарима служе. Зар није боље да у нас остану, ви видите — говорио ми је старац —- господине, да ћете за вашег века видети и чути, као и та господа сувременици, тамо куда су они већ отишли, као и они који ће за њима отићи — да тамо иду људи одабранији. Па зар то није губитак по нас? Ја познајем све те људе боље него ико други, и ево до у дубоку старост — продужава старац — у којој сам, ја сам с тим људима најбоље служио, и познајем њпхову верност и службу, коју су они показали према двору нашем, каца смо ми према приликама били у великим опасностима: као у пређашњим ратовима с Турцима, тако и за време побуне. Мађара, који су се тада здружили с 'Гур(.') На иетои месту, стр. 132 — 135.