Beogradske opštinske novine

Број 16

- 136 —

Год. XX

којн са Дњепра одмах скренуше лево кроз отвор између Карпата и Цунава, најкраћим путем за овамо. Њихов Ханаан природно је била најдоња Мизија, из које су, опет сасвим природно и поступице, ширили се дуж Црнога Мора и ка доњој Марици, постав и они, као и сви други, мирни поданици Вазантије. Ади, наскоро нагрнуше на царевину Татари, који су, при покрету Словена са Дона и Дњепра, а можда и уз њих и с њима кроз њих пројурили, и настанили се били на Галичкој висији, посред непрегледне просторије словенске. Ове Татаре, називали су суседни им Словени именом географијским, онако исто, као и себе саме што су звали именом геограФијским. Тако, исшочни део ових Татара звали су Словени Дакије (као први им суседи), звали су по реци на којој су били, и низ коју су поглавито у равницу ка Словенима дошли. Река се звала, и онда и сада, Ђуг, ЈВлг, Волг, и они их назову Ђолгари. Исто тако и заиадни део истих Татара, Ланонски Словени (као први им суседи) звали су по реци, на којој су били, и низ коју су поглавито ка Словенима у равницу дошли. Та се река звала, и онда и сада, Унга, и они их назову Унгари. Ови Ђолгари завојиште на византијску царевину, и у освојеној земљи византијској оснују себи државу. Наравно, освојена земља била је грчка, али освојени нароц бао је Словенин. Држава је добила име освајача, па су Византинци, са свим, наравно, и народ те државе звали именом државе — као свуда и свакаца гисао је било и бива. Али, и сам народ, опет сасвим наравно, звао се именом освајача — сада господара свога — нарочито у односима према другој држави, а и у односима према другим Словенима. У овоме другоме случају реч Ђулгарин стајала је место Ђулгарски (дакле као придев) чиме се хтело да каже: Словенин, за разлику од оних Словена, који су остади византијски (Византинци). Овај обичај са свим је природан, и није у исгорији усамљен. Овако су и они Словени у северној Сармашији, који су примили над собом управу племена Руса, звали се — не својим именом, које и данас не знамо, него — руски : разуме се Словени, за разлику од осталих и других Словена, који нису били под Русима. И овај назив у њих остао је шакав и до данашњега дана, као тридев, — тако — да ни један од тих Словена и данас не каже: „ ја Рус и (јер и није Рус) него „Ја, руски " — разуме се, Словенин. Остали Словени тај су назив промениди у име онда владајућега племена; и ми их данас зовемо Руси, ма да они сами за себе кажу руски. Овога обичаја има и код појединих људи, и са различитих узрока. Тако у Србији, ми смо имали Радивоја Прајза, за то. што је човек био у „Фрајкорима" Марије Терезаје ирошиву Прајза! Па смо имали Јоцу Швабу, за то што је онједини у извесноме друштву знао језик „швапски"; Стевана Француза, из истог узрока; и још доста таквих случајева. Што се Визаншинаца (Цариграђана) тиче, они су могли звати, и звали су, Србе у Македонији (са којима су се упознали пре него са онимау северној Србији) „Бугарима", и за то, што су они са Словенима Тракије („Сдавинима"), који су примиди име свог освајача, дошли у додир ире него са онима у Македонији и Тесалији; па, због једнакостиу језику иоделу, звали и њих „Бугарима" — ово и онако исто, као што су све друге јевропске народе звали Франкима: дакде, и Тадијане и Шпањолце, ,па и саме Немце! Очевидно, ово је дошло отуда, што су се они (Византинци) понајпре упознади били са Франкима, а они други народи, по спољашности свакако, личили на њих.

У Србији, ми имамо исти случај са „Швабама"; јер наш народ од вајкада зове тим именом све Јевропљане. За н>е,га су још „Швабе", али не само праве Швабе — Демци — него и Французи и Енглези, и сви други који на њих личе. Горе и од тога, ми смо до скора у Србији имали обичај да нашу рођену браћу Србе из прека зовемо „Швабама," за то што су иод Швабама (бар да смо их звали „Швапски" — али, опет Срби) док су они опет нама то враћали називајући нас „Турцима", у меето, или бар „турским" Србима. Дакле, овако треба протумачити и име „Болгарин" у источној половини полуострва. Оних иравих Болгара (татарског порекла) бидо јемало, и они су се брзо — можда одмах у трећој генерацији — претопили у евоје Словене; те, осим имена, од себе врло мало трага и оставили. Али, како Грци нема ју писма Ђ, они суиме овога народа писали (ВоХуарос). Како, пак, реч Ђолгари (ВоХуаро:) која значи име извесног народа (паИо) звони скоро исто тако као и реч Вулгари (Воууарос) која значи кулшурни ступањ народа ( рорићгз), то се сасвим лако десило; да се, посде, обе ове речи побркале — и то у толико пре што Византинци ни ове на Иетоку нису могди рачунати у цивилизоване; и што су оба ова народа (у источној и западној подовини царевине) и ако мсАју собом различна, била ивак сродна. У истини, и тек доцније, разне невјеже узеле су да обе речи значе једно исто — ца и рори1ш т.ј. значи то исто што и паИо — дакле име народа. Ето, ту је, Господине Редакторе, Гордијев чвор. 0 њему би се могло много, врло много, писати; али ја мислим да је и ова кратка напомена довољна за свакога који може да мисди, који уме да чита историју и живот народа, и који хо% е да се томе позиву иошшено одужи. IV „Ади се народ у Македонији и сам зове „Бугарином" —-рећиће микоји Бугарин, и поред Аустријанаца, садајош имноги, на жалосш многи, Рус бугароФил. Посде онога, што до садарекосмо, ова примедба апсодутно нема места; ади, — да и то објасним. Пре свега, не зове се тако тиме свак; а друго, и они који се „Бугарима" зову, не зову се тако одавно. Ну, и ово има добра шри узрока. Дакле, 1.) Назив средњевековни ВоуХуарос — Уи1^ап — иросши људи — сасвим нриродно ушао је и у сам народ; па што је, истина, чудновато — и у крајеве најудаљеније од Бугара, као на пример у северну Далмацију, где се он и мадо изврнушо јавља; јер од вулгара ту постаје бугар. Сетите се само „бугар-кабанице", која|се у Херцеговини пева, али која се у Бугарској не носи , нити се носила — дакде, не као она далмашика (,,(1а1та1лса") коју су и немачки цареви носили, коју су и кашолички иоиови на себе метали, и од које је речи и посталанајпре цолма („<1о1та") и долман („(1о1тап") а посде и „долама". И сетите се још на оне песме „ бугаршшице " у Дадмацији, што ће рећи песме иросшачке, песме простога наЈ?ода, а тако назване за раздику од песама књижевничких, поглавито талијанских. Ово је необорива истина, а, као таква, не може ниједноме зналцу да послужи као оружје у корист Бугара. 2.) И Турци су реч „бугарин" узеди да значи иросшак — наравно сад у односу на њих

као господарећи народ. А да би Турцима (као и некада Грцима) угодио, те се оваке иди онаке напасти ослободио, многи се Србин у Македониј и називао онако нако је то пријало његовоме господару; а многи се том шуђом речју, место својом, сдужио и у односима према грађанину од кога је економно зависио. Међу тим, реч Србин рано је почела код Турака да значи буншовник — револуцијонар. Бугарски народ, од кад је пао под Турке, није скоро никада устајао да извојује себисдободе, и грађанске а камо ли народне. Он се увек задовољавао, акоје могао да умиљачањем и сваковрсном иокорношЦј обезбеди себи лични оисшанак, илијош и да прибави — материјалне користи. Сетите се, ако знате, иди проучите ако сдучајно не знате, али не — — ја вам не могу, а да не поцрвеним (и ако Бугарин нисам^) не могу да набрОЈим сва срества којима се раја у Бугарској служила: да се Турцима додвори, и да свој тешки живот на миру проведе. Такво, пак, држање, наравно, да је било Турцима. и погодно и повољно; и они су због тога и гледади увек у Бугарима миран и послушан народ, верну рају. Срби, на против, вазда су се опиради турскоме насиљу, опирали се и лично и у маси. Они су врло често буне дизади — сами на Турке устајади— а свуда су иуза свакога непријатеља турског нристајали. Сдободно се може рећи, да турска царевина није никаца од Срба мира имада. И ту ја не мислим само на оне сриске хајдуке, без којих турска царевина аисолушно никада није била, нити се подухваћам да избројим оне омање, оне иомесшне, али увек опасне иобуне у српском народу. Не. Ја хоћу овде да вас потсетим само на оне велике устанкв српске, који су, ади не само ио себи биди крвави и по паревину онасни, него који су ју, — и кад су пропадали, — остављали у вечној трзавици. Узмите, на прилику, устанак од 1595 у Старој Србији, због којега су Турци нарочито и спалиди кости Свешога Саве — јер, на заставама устаничким био је дик тога српекога свеца. Узмитедаље устанак од године 1689 кад су Срби (на броју 30.000) као авангарда чистиди терен Лудвику Ваденском, те је он и могао да допре чак до Качаника! Узмите, затим, устанак српски од 1716, за време ратовања им под принцем Евгеном, када је и велики део од тела аурске царевине откинут. Узмите, по том, устанак Срба од године 1791, у рату под Лаудоном, и који се свршио свишшовским миром. Узмате, на послатку и онај херојски устанакод 1804, а одмах за њам и онај други устанак од 1815. Најзад, унесите у рачун и овај најновији рат Србије од године 1876, рат, који је за собом, а од Руса Н1 иоклон, донео Бугарима ослобођење — да и не помињем оне мање по размерима, али не и по сдави, по јунаштву и крвавом карактеру, устанке српске у Херцеговини и у Восни (види 1862 и 1875 годину) — па ћете онда јасно видети: да је српски народ, у току од близу шрисша година, скоро без прекида држао'запету пушку на турску царевину. И дабогме, и наравна сгавар, да Турци нису могли ни водети тај и шжав народ. И оаи га нису на волели. Ади им је у толико дражп морао бити, и био је, онај народ који је и као човек и као народ, и лично и у маси, подносио свако насиље свога господара. Најзад уз ово, дошла је још једна околност, која је, у место дакористи, удила српском имвну у Турској. (Свршиће се)

УРЕДНИШТВО И АДМИНИСТРАЦИЈА ЈЕ У ЗДАЊУ ОПШТИНСКОГ СУДА

Виеник ОПШТИНА БЕОГРАДСКА Штамдарија Д. Дшмтријевића, |Иван-бегова ух. бр. 1. Одговорнж уредник МИХ. М. МАРЈАНОВИЋ, секрстар ошитане ј