Beogradske opštinske novine

Стр. 10

Општииске Новине

рошки ваздух ослободе од шкодљивога дима и како ће тај дим да паметно искористе у служби заједнице. Енглеска ово питање поставила је себи још пре десетак година, и у неколико својих индустриских вароши одредила је нарочите хемијске инспекторе, којима је стављено у дужност да ово питање проуче. И ако је овај проблем теориски решен тиме што су се сви изјаснили за употребу горивног материјала, који не ствара дим, ипак се у пракси још није осетило у потпз*ној мери то његово решење. Истина, огроман број фабричких димњака, противно нашој оријенталској пракси, не пушта дим, јер су му комбистибилна као и техничка средства створила могућност да димњаци не бацају као из топова огромне облаке црнога дима у ваздух. То је исто постигнуто и за велики број параброда и жељезница, које врше локалну службу у великим центрима. За приватне домове се успело само у толико у колико је у њима уведено грејање и кување на гасу, или ако је централно грејање онда са вискоми оџацима, такође ослобођених дима!

Према једном статистичком есеју Руса Феодоровског ,који је ауторитет за ово питање, ако би се проблем варошког дима решио рационално и у пракси као и у теорији, ваздух би био за свих 30—35% здравији за плућа, а само од угљенових деривата добило би се толико колико износи вредност свега утрошеног горивог материјала! Другим речима, грејање једне многољуде вароши дошло би скоро бесплатно. Што се нас практично тиче, ми смо још далеко од тога да у своме кругу решавамо ово питање. Али ако је решење проблема далеко, није далеко његово постављање. У варошима које имају у близини велики речни пад и где је могућа електрификација на најширој основи — лако је спровести огревање путем електричних пећи. На жалост, Београд не спада у те срећне вароши! Али ако се на приватне домове мора чекати још доста дуго, фабрички димњаци Београда могли би са мало труда и трошка њихових власника да ослободе дима београдски ваздух, који је и без њега и сувише засићен прашином!