Beogradske opštinske novine

Општикске Новине

Стр. 49

годиш№« трговачко-индустријски обрт на становника 1) од 800 рубаља и на ввше в,еома жив 2) од 500—800 рубаља жив 3) од 100—500 рубаља сред^и 4) од 50—100 рубаља слаб 5) испод 50 рубаља веома слаб Споменути аутор еасвим тачно 'примећује да се ове две по^следње категорије ие морају срести у пр'а<вим економоким градоеима, јер годишњи обрт -од 100 рубаља годишње т. ј. мање од 8—9 рубаља месечно, оличава куповну М'0ћ ередње домаће послуге и ситних надничара којих је пајвише у градском насељу. Што се тиче података из друге групе о вапосленом стаиовништву, тачна статистака би једино могла да пружи потребне појединости за процену и одређвно станонвиште. Није од маленог значаја факат да ли је у једној вароши на пр. 50% становништва самостално и способно за рад, које се батаи индустријским, трговачшм, транспортним пословима. Руоки закон предвиђа 25% градског насеља у корист сеоске привреде у граду, према чему би остало 75% за с-ве остале клаее и занимања. У сравњењу -с државама Европе и Америке овај је проценат веома велики. Према општем понису, извршеном у Немвчкој још 1895, селско-привредних занимања у граду било је не више од 1,4% '(воћарство, живинарство, сточаретво, шумарство и риболов). Прелазећи к обележцу чис:то трповачког и чието индуетријског града, намеће се такође потреба раематрања статистике у свима конкретним облицима. За објективно мерило у овоме служи нам: 1) степен учешћа индустрије у општем трговачко-индустријском обрту града и 2) број градских становника који су запоолани оделито како у индустрији тако и у трговини и транспорту. Спо.менути урбанист Шанскиј предлаже овакву табелу ирорачуна за прву групу: 40% и више од целокупног трг. обрта јако индуетријски град; 25>—40% од целокупног трг. обрта индустријски град; 20—25 од целокупног трг. обрта умерено индустријеки град; испод 20% од целокупног трг. обрта трговачки (елабо индустријски) град. Узимајући у обзир да је велики број типично индустријских градова у Русији показивао нешто више од 40% учешћа индустрије у олштем трговачко-индустријском обрту, то се према томе проценту и процењује индустријски тип града. По ееби се разуме да је ова норма малена за градове Европе и других индустријских земаља. У погледу доуге групе, узет је у Русији проценат од 50% за типичне индустријоке градове, док за остале градове статистички попие од 1923. г. даје само колебљиви број

сд 20,6% до 29,9% индустријских радника у саетаву једнога градског насеља. Немачки урбанисти (Г. Мајер, Г. Вентиг) иризнају за типично индустријеке градсВе у Немачкој еамо оне, који имају 60 и више процената индустријских радника (Дортмунд 64,3%, Нирнберг и т. д.). У Америци број индустриЈских радника још је већи у типично индустријеким градовима (Бостон, Буфало, Цинцинати и др.) па се и норма за класификацију тамо пошећава на 65%. За типично трговачке градове споменути немачки урбанисти признају она градска наееља која им^ају 25% и више независних трговаца (с породицама и послугом). Пошто најтипичније трговачки градови у Немачкој (Хамбург, Штетин, Франкфурт н.М., Бремен, Кенигсберг) иредстављају преко 35% лица запослених у трговини, то би се тај број могао узети као минимум за немачке градове. Најзад за градове типа, који су раније споменути у овоме приказу, (тврђаве, чисто административна средишта, еедишта школских завода, бање, резиденције) није било у литератури нарочитих покушаја да се обради њихово научно и економско обележје. Они имају т.зв. паеивни биланс и знатан број лица која ее баве производним радом у широком смислу речи али не и привредном делатношћу. Строго узевши, у научном смислу ее они не би ни признали као градови т. ј. привредни, већ само правни. Но, ипак, остаје спорно питање њихове објективне неопходности за општи производни сиетем државни. На завршетку потребно је навести и класификацију савремених градова како ју је израдио Вернер Зомбарт. Он дели градобе на пет категорија: 1) индустријски непотпун град, 2) индустријски потпун град, 3) трговачки град, 4) велики град (град индустрије, трговине, транспорта, главне снаге капитала), и 5) град нарочитог типа, с пасивним кретањем и, обично, најбогатији град (преетоница, бања и т. д. И овде уе терминолошки незгодна. подела градова на потпуне и непотпуне, тешко је васпоетавити тачну границу ових двају назива. Назив „велики град" не одаје јасно економско или административно обележје. Правилније би било градове ове групе назнати градовима трговачког, индустријског и финанијеког капитала. Поеле овог излагања намеће ее напомена, да област научне обраде класификације градо-ва још није употпуњена у тој мери да нам пружи јасну слику економске клаеификације савремених градова. Она нам ипак указује рационалнији пут ка своме решењу, о чему ће бити неколико сажетих излагања V наредном броју овога часопиеа.