Bitef

sposobnoSću da svoju okolinu prozre do kostiju. A budući da je to trula sredina srednjovekovne feudalne tiranije na zalasku, kojoj je übijanje način postojanja, on raspolaže sposobnoSću da se dr ži dosledno: on übija planski. Kako pita se Brecht moie pozoriSte da izide nakraj sa ovim problemom: krvavi krvnik, s jedne strane inteligentni pokretač komada, s druge? lziSli su nakraj sa problemom. Komad se već tri godine igra pred stoino punim gledaliStem u berlinskoj Schumannstrasse. Ali kako da se formuliSe odgovor? Ricordar lik je jedan od najslojevitijih uopSte. Ali ne samo kao kralj Ricard. Nego i kao pozorišna figura, jer u njemu su se siekle i erte jedne poznate engleske figure iz naroda. U stvari, lik se deli na ’pravog’ kralja Ricarda, koji je državnim udarom stekao vlast i krunu, i na ’majsíora igre i šaljivčinu’, koji je u starom engleskom narodskom pozorihu imao grbu i hramao VICE, oličenje poroka. Kao ta I draga’ figura, medutim, on sebi dopušta bratimljenje sa publikom i pruža sasvim plebejski pogled na ’visoku’ istoriju: poziva publiku, spetljajuéi se s njom (cak i po zargonu), da učestvuje u njegovom eksperimentu, da stekne krunu uprkos grbi i srednjovekovnom pogledu na svet, po kojem samo boija milost i hozansko poslanje mogu otvoriti put ka bruni, i da pokaze da je moć nešto sto se moie. To dvojstvo lika éini ga zanimljivim i aktualnim, jer orde se politicko stanoviSte ne prenosi samo preko istorijskog lika, nego ga neposredno i aktivno donosi prikazivai tog lika, koji se ne ’pretapa’ prosto u lik, nego vitalno zastupa interese publike pri posmatranju krvave kraljcve povesti. I to sasvim neposredno ; on se u svojim monolozima (bolje, govorima), koji se na pozornici cesto prikazuju samo kao pounutarnjeno ì frojdovski gutano zio po sebi, abraca pravo publici i, dok traje predstava, pretvara je u svog saveznika, koji je pozvan da učestvuje u eksperimentu, ne napuštajući svoje zdravo, plebejsko stanovište. Tako može pozorihe ’ubicu’ Ricarda u svim grozotama da predstavi i osudi, a, istovremeno, ’majstora šaljivčinu’ Ricarda oslonivši se na narodski lik poroka « punoj meri odigra i pomoću njega apravi pogled na društveni sistem, u kome su svirepost i übijanje bili politichi način života. Njegov lik postaje katalizator. Tako se čovek moze smejati ì svireposti, štaviše Ricarda, ñapóla kralju a ñapóla narodskoj figuri koja raskrinkava, mole se caditi i diviti. Ito divljenje č ini osudu tiranskog sistema utoliko jasnijom, jer je prozirna i merljiva. Ricard 111 je, dakle, pravo narodsko pozorihe. I veoma dobro se uklapa u nasa umetnička nastojanja da to posredovanje dramaturgiju i način igre neposredno uključimo u procès saznanja koji će pružiti i puno uzivanja. U Berlina je Ricard 111 od prekretnice stoleća prikazan samo dvaput, 1920. i 1937. Mogu li se za to navesíi razlozi opštije prirode? Verovatno zato ho je pozorihe samo teško izlazHo na kraj sa politički-moralnim problemom komada. Rosie iskusíva varvarskog doba nacizma postojao je dodatnì razlog da se komad ne igra. Jer Brechtov sud o Ricarda 111 bio je preuranjen nacisti su ga bacili u zasenak. Njihova übijanja heleze se osmocifrenim brojkama. Ali ostao je problem: ili svesti Ričardov lik na pukog übicu onda

gubimo pokretača, motor hornada, i razaramo supstancu hornada; ili sve ostaviti glumcu na volju onda se krvavi Ričard pomera u genijalno središte hornada i svojom viialnošću i inteligencijom povuči će publìku sa sobom. Ali, zar onda publika neée pustiti da je oduševi je dan übica? Današnji odgovor glasi: tek udvostručenje u kraljevu figura, i u narodsku figura, odvaja šarm i duhovitost što raskrinkava od krvavih zbivanja. Neče krvavi Ričard osvojiti simpatije publike, nego u plebejskoj tradì ciji ukorenjena Shahespeareova umetnost, posredovanjem današnjeg glumca. Ukoliko možemo da sagledamo dosadašnje postavhe Ričarda 111, uključivši i ekranizacije, sve polaze od predstavljanja naslovne figure u obličju đavola, pri čemu su uočljive pobude za to sasvim različite : iza Ricarda trebalo je da se kao opomena ugleda Hitler, inscenacije u prvoj trečini našeg stoleća pružale su ocigledni ili studijski materijal za teorije Sigmunda Freuda, dok su u XIX veku veliki romantični demoni vladali pozornicom. Najzad, čini se da ni sam Shakespeare nije bez krivice za ovakvo viđenje Ričardovog lika, jer on je prihvatio prikazivanje kralja Ricarda 111 kao ’davala u ljudskom obličju’, kako g a je ocrtao čak i Thomas Mor, koji je 1513, kao tadašnji pod-íerif Fondona, prvì napisao povezanu pavesi života kralja Ricarda 111. Grba i zgrčeno stopalo i to je jedno od otkriča šekspirologa Roberta Weimanna iz NDR nisu znaci duševne osakaćenosti ili dubinskopsiholoških trauma (kao sto mag arac u »Snu letnje noci « nije znak gluposti nego potencije), već, u stvari, ’preimućstvo’. Publika u doba kraljice Elizabete, lučki radnici kao i dvorani poznali bi po tome narodsku figuru poroka (VICE), kao sto je nekad nasa publika po Sarcnirn zakrpama na kostimu poznala pajaca (Hanswursta). Taj lik bio je svima poznat, još pre nego Sto bi pócela predstava. Od njega su očekivali humor, komentar, kritiku i utopiju. Ako je prikazivao tir anina, on bi, istovremeno, takoreći trepčuči očima, » probuho « tiranina. Čak i najvise mitsko zbivanje pretvarao je u Ijudsko; ucinio bi g a prozirnim i razbio strahopoStovanje, respekí. Tek ovo dvostruko tumacenje lika daje ključ za razresenje hornada. Jer uzalud bismo inače istrazivali Shakespeareovo političko stanoviste; nijedan lik na pozornici nije neporocan, bez Ijage, ili čak napredan, U ovom komadu svi se likovi poštapaju opoganjenim stakama, a Shakespeareova je zasluga Sto pagan pokazuje kao pagan, a Staku kao Staku. On sredstvima pozoriSta razara posvećenje »legitimnosti po milosti božjoj«, na koju su se pozivali krvavi engleski kraljevi, kada su u bozje ime redimice klali Ijude i rodove. Ricard 111 je jedan od najubojitijih i najdoslednijih hornada protiv velovima pokrivenog mita o legitimnosti božjeg izabranika, kao i svake mistifikacije uopSte. On, na svoj način, pokazuje kako za krvava delà u najvećim razmerama nije odgovoran ni bog, ni duh sveta, nego covek koji te zlocine smiSlja i izvodi. Pokazuje da je čak i u mitoloSkim vremenima sudbina čovekova bio čovek. Ipak, postoje teSkoće u danaSnjoj realističkoj postarci: kako pokazati Ricarda u obličju davola, a da to demonizovanje on ne potvrdi sa svoje strane. Otud se nameću pitanja i u pogledu zavrSetka komada. Ali, prvo u vezi sa Ricardovim likom: kako se to može scenski izvesti, dakle ućiniti vidljivim,