Bitef

najavljuje: »Izgled i presek glavne građevine«. Hristos je potpora monarhiji božanskog prava, koju učvršćuje kralj, Molijerov zaštitnik, Luj XIV: prema tome, potpora jednog paternali stičkog i ograničavajućeg sistema. Ali ambisi čulnosti su sasvim blizu, iza čelnih vrata, i tekst od François de Salesa, izgovoren nerazumljìvim glasom, sprecava opasnost od izopačene siepe odanosti. Prvì ein

Skele, merdevìne, vreée brdsna ili grada, Hristos simbol strpljenja sedi na jednoj dasci; barokni arhandeo okačen u vazduhu maše mačem; anđeli pola obučeni, pola gali, točkovi, cekrcì, konopci, atmosfera puna strugotine i prašine. Očigledno kulise Organo ve kuée, ali i Francuske XVII veka: to je nešto u trenutku nastajanja, sastojci su rastureni, sve je privremeno i na granici da postane nešto drago.

Drugi ein

Perionica, soba za glačanje, stilska kompozicija od vise ukrasnih tema koje tež.e romans koj velieini; is li kan strop oboren vertikalno, korita sa rubljem, glave lavava, vend, domaća klima s prizvukom lupeštva.

Treći čin

Veliki salon aje zidne slike (Le Sueur, Vouet) govore o deteubistvu Sta radi Organ od svoje dece! — Zastrta statua konjanika sa aluzijom na Kraljevu sveprisutnost. Četvrti ein Strogost ložnica u kojima buržoazija još odrzava veze sa svojim seljačkim poreklom.

Peti ein

I najzad veliki karneni zid, tamnica i crkva istovremeno, sa kubetom kao kod Pjetra de la Frančeska, živa stena na kraju ove preosetljive i pune zahteva pobožnosti, ove » nad-Drzave « ko ja mrvi ličnost.

(Ernest Schose, » Panorama «, Buenos Aires, 5. 7. 1973)

jedna

Rada je u jesen 1962. na repertoar Théâtre de la Cité stavljen »Tartif«, Roger Planchón je veé dokazao kako

numerava da postavlja klasike. Molijerov »Žorž Banden « i »La seconde surprise de

predstava

putuje

da poéne ovako: }> S va ki klasik koga najavi Théâtre de la Cité oberava nam

svetom

jedinstveno zadovoljstvo. Oèekujemo ñapad na naše navike, sab lazan u načinu na koji ce se otkriti Molijer ili Morivo.

Ali sablazan poprima drugačiji domet u meri u kojoj Roger Planchón potvrduje svoj stil. Pogrešno bì bilo uhuduée piasiti se ìli oéekivati od njega spektakularne provokacije, neočekivanost u spoljašnjem izgledu predstave. Nova otkriéa odnose se na samu sadržinu dela, rediteljev posao izrdzava se u dubinu, u unutrašnjost teksta koji se igra«.

i amour« od Marivoa prikaz.ivali su se punih peí godina. Kriticar Jean-Jacques Terrant mogao je svoj prikaz » Tartifa «

Publika Villeurbannea gledala je u to vreme Rogera Planchona u ulozi Tartifa, ali kao alternaciju. U stvari, Mis he I Auclair, predviden za lumaca tog lika, bio je slobodani tek godinu dana kasnije, u jesen 1963, za turneju po SSSR (Moskva i Lenjingrad). » Moskva, 10. septembar 1963. Michel Auclair dao je u ponedeljak u vece u Moskvi blistavo ostvarenje Tartifa. Jednog neobičnog Tartifa, kakvog je zahtevao Roger Planchón . . .«

Tako je » Tartif « počeo svoju internacionalnu karijeru. »Samo tekst, i ništa do teksta. .. Posto se radi o delu istovremeno jasnom i mutnom, doslovna analiza dobija, naprotiv, svoje puno opravdanje i vazi, sa Vilarovim »Don Zuanom«, za najmajstorskìju »ob no vu« klasìke poslednjih dvadeset godina .. . Zahvaljujud vernasti, ne svima razumljivoj, evo Molijera osveéenog i spasenog za dazi period od » tartiferije «.

»Evo, najzad, sívarnosti, jasne, i očevidne. Stvarnosti i života. Jer to je čudesno inteligentno, ali šta nas se tiče intelìgeneija ako ne otkriva život; ovde, dakle, ona nam ga upravo obnavlja u njegovom kretanju, u njegovoj gustini, kipljenju, tajnovitosti: u gustini gotovo romantičnoj i istorijskoj isto tako «.

Ova dva chata iz pariske stampe povodom predstave u Odeonu 1964,jedna od Bertanda Poírot-Delpecha u » Mondu «, a draga od Gillesa Sandriera u » Artsu«, ukazuju na prijem na koji je naisao »Tartif« u izvodenju ansambla » Théâtre de la Cité « u vremenu od 1962. do 1971.

1962 Kreacija u Teatru u Villeurbaneu. 1963 Turneja po SSSR.

1964 Pariz, Tcatar »Odeon«. 1966 Pro leèna turneja po Svedskoj, Dans koj, Holandiji, Austriji i Svajcarskoj. 1967 Festival u Avinjonu i turneja po Francas koj i Italiji.

1968 Gostovanje a Njujorku.

1971 Turneja po socijalistiékim zemljama: Bugarska, Jugoslavija, Rumunija.

Ukupno, osam uzastopnih verzija iste predstave, koju su svuda sa istim interesovanjem prihvatali oduše vljeni gledaoci. Ovu predstavu odlikuje stalnost pódele, začuđujuća u zemlji u kojoj je pozorišna trapa iščezli pojam i u kojoj se glumci angažuju od reprize do reprize, od turneje do turneje. Jacques Debary u ulozi Organa, Michel Auclair u ulozi Tartifa, Françoise Seigner u ulozi Dorine igrali su stoino od sezone 1962/63 do 1971. Samo dve glumicc smenile su se u ulozi Gospode Bernel, Marcelle Demyéres, zatim Lucienne Le Marchand; u ulozi Elmire Anouk Ferjac, zatim Nelly Borgeaud; u ulozi Marijane, Mireille Calvo i Colette

Dompiétrini. Ostale likove fumaci li su ili lionski glumci, stalni saradnici Rogera Planchona, ili glumci vezani jednu