Bitef

ili vile sezona za Théâtre de la Cité.

Numera rukovodilaca Théâtre de la Cité de Villeurbanne, koje je nedavno postalo Théâtre National Populaire, nije bila da produluju livot ovoj predstavi koja traje veé deset godina stavljajuéi je i dalje na repertoar. Rada je iskrsnuo predlog da se ostvari turneja po Juz.noj Americi, i to u godini Molìjera, Roger Planchón je predložio da se preispita koncepcija predstave u celini i da je uradi u

potpuno novoj rezijskoj postarci.

Ovaj novi »Tartif«, u reliji Rogera Planchona, u dekoru Huberta Monloupa i kostimima Jacquesa Schmidta, prikazan je jula i avgusta 1973. u Buenos Airesu, Sao-Paolu i Rio de Žaneiru. Roger Planchón tumači ulogu Tartifa sa novim Orgonom, Guy Tréjan, i novom Dorinom, Ariette Gilbert.

(Izvod iz teksta, \objavljenog 1967, u koinè Roger Planchón određuje

povodom

svoj postupak prilikom prìstupa »Tartifu«.)

tar tifa

Metoda je tako malo originalna da

sam duboko nesreéan. Svako predpostavlja da je prìmenjuje, ali ja tvrdim da io nije ni blizu taéno. Njemu je, naravno, stalo da to dokaže; govorimo bolje o rezultatima. Uzmìmo, na primer, velìku Tartifovu scenu.

Svi komentatori stoino tvrde da se u trenutku kada je Tartif najneustrasiviji, najsmeliji, kada scena dostile vrhunac intenzìteta, Orgon, iznenada, pojavljuje ispod stola. Ukoliko se drli do éinjenica, to nije taéno. Molijer kale upravo obrnuto : Orgon ne izlazi ispod stola. Sta vise, da bi oéuvao smešni utìsak, Orgon se cesto skriva po drugi put, Ito Molijer nije predvideo. lako se Tartif potpuno razotkrio pred Orgonom ovaj se nije ni maknuo. A Elmira je prisiljena, uprkos svojim znacima (kašljanje, lupkanje po stola, dvosmislene reéenice), da moli Tartifa da ìzade i puna prez, rive ìronije trali od Organa objašnjenja.

Ukoliko se éinjenice tako odvijaju, ne hi li naie razumevanje teksta morato da se izmeni? Prihvata se kao oéevidno da nam Molijer prikazuje jednog

Da li ée se, nadahnut slavnim predhodnicima, siroti reditelj usuditi da prozi sopstveni odgovor,

pozajmljujući tu i tamo bez us te zanja? Ili ée odustati kako bi uskratio jedno tumacenje sledeéem koji se prihvati »da relira « Tartìfa?

Ili ce sfaviti u zagradu ova teska pìtanja: ko je Tartif? ko je Organ?

a pokušati da odgovori na draga: sta radi Tartif? sta radi Organ? itd... i ostati pri tome. U jednoj osrednjoj filozofskoj raspravi pisolo bi se kako je taj reditelj ostao pri ‘cinìti’ a kako je odustao od svoga ispitivanja o ‘biti

benastog Organa koji ne donasi nìkakvu odluku. Ako se drlìmo éinjenica (sa izuzetkom petog čina) komad pokreéu ìskljucivo Organare odluke.

Organ je odlučio da primi tog prosjaka. Ne traži Tartìj Marijaninu ruku, ree Organ sve čini da dode do tog braka î sam ga je prvi zamislio. Tartif nije tražio čak ni susret sa Elmirom. Ne vidimo ni jednu drugu Tartifovu molbu do zahter da se odstrani Damis; Organ sam, pred nama, donosi svoje odluke. Isto tako, Organ je neizbelno prvi govorio o

kovčežiću, o Argasovim papirima éije postojanje Tartif nije mogao ni naslutitî. Na početku éetvrtog cina Tartif ne pristaje da se Damis vrati i da on rrati natrag imanje. Njegova obrazlolenja nisu uopšte nadahnuta dubokim

verskim oseéanjima i Kleant ga dobro raskrinkava, ali je jasno da je Orgonovom odlukom uspostavljeno cinjeniéno stanje koje Tartif naravno iskoriséuje.

»E, pa lepo, ti si, dakle, izdajica « glasi poslednja Orgonova reéenica Tartifu. I odmah dodajem da Orgon nije svestan svojih oseéanja. On éak i ne sumnja u njih, inaée ne vidim kako bi komad mogao opstati, ali ja još manje vidim

kako se moje razumeti radnja komada ako ta oseéanja ne post oje u Organa. Gov ore li komentatori o neéem dragoni kada naznaéuju da licnost pothranjuje »prava strasí prema Tartifu« ili kad Dorina, ljutito tvrdì: »ne bi ni za ljubavnicu pokazao više nežnosti «. Orgonova » strast « prema Tartifu, kojom nam komentatori probijaju usi, ima svoj naziv. Ako je ta predpostavka tacna, kakvu on a svetlost (i kakve senke!) baca na scene između Marijane i njenog oca, na scene između Elmire i njenog muza i na odnose između Organa i njegove majke, itd. Razumljivo je, dakle, zasto smo uvalavali razliku u godinama između tumača uloga prilikom prvog izvođenja: Molijer (Orgon) i du Croìsy (Tartif), ne unoseéi pritom, naravno, ni najmanju dvosmislenost u ulogu Elmire koja odbija Tartifa. Njena »zasluga« je utoliko očevidnija što ovaj » popéié « nije nikakva stara gnojava bradavica.

Organ prihvata opkladu u četvrtom činu. U teatru istina uvek mora da se izmeša sa zabludom. Nude se dva razrešenja: 1) optužba Tartìfa kao nevernika i još reca Organava teznja za pobožnim zi va to in; 2) slam verskih pobuda za koje Organ veruje da ga vezuju za Tartìfa ì otvoreno prìznanje prìrode njihovìh odnosa. Medutim, i to nije beznačajno, kad Organ izjavljuje; »odustajem od dobrih Ijudì; odsad ću ih se strahovìto gnusatì ; za njih ću postati gori od davala «, on sa Tartifom odbacuje i religiju; sto je prìznanje, nesvesno, ali jasno, seksualne veze ko ja ih je sjedinjavala. Mole se predpostaviti i da je Organ glupak, badala, ali i glupost natale još jedno objašnjenje.

Za jednog hrìséanìna ovaj komad je demonijačan. On stavlja pod znak pìtanja naia verovanja u najtajnije dubinie našeg bica. Su vise jednostavno objasnjenje valja odbaciti; da Organavi postupei osuduju katoliéku vera. Poznato je da se svada oko »Tartifa« rada iz toga. Oéigledno je da ja ne tvrdim kako je svaéìje ponasanje inde njegovoj ideologijì, njegovim verovanjima, ali u Orgonovoj ulozi taj mehanizam je, verujem, opisan. U svakome od nas vrednosti su (formulisene ili ne) postavljene. Time se