Bitef

padu Vizantije, sa javljanjem njenih branilaca и mučenišívu, on ne greši и pokušaju da iznenadi hasni ju igru Fanara. То je teatar-đuga, ako je mogučno podizanje duge i iz krvi. Replike sa środom, kao putanja duleta. Poznato je herojstro poslednjeg Paleologa. » Suprotstario se muški, na městu gde je zid bio probíjen, napuštěn od ratnih drugova sa istoka, na putu nevernicima sve dok nije bio svladan njihovim mnoštvom i umro je zajedno s carstvom, koje mu je poslužilo kao mrtvački pokrov«. Tako gor orí о njemu engleski istoričar Steren Runcìman. I čitajuči ga pošto sam ree napìsao sroju dramu, drhtao sam da mi ne dode glare »Pad Vizantije «. Ne, naprotir ! Moja drama ne pobiją cìnjenice, ree ih čini složenijim, uz pomoč onih kóji su sledili komade mrtračkog pokrora. Janičari kóji su došli и Vlásku nosili su, možda, и srojim torbama rukopise, ikoně ili, da i mi kažemo nešto usiljeno, kad su ree ti židovi popadali, płocice otkinute trnokopom sa poda Svete Sofije. Plen kóji je za njih bezrredan, ali kóji ima moč atrakcije, kóji je postao kuriozitet kóji letí i po našem svetu je razasut kao leci и moderním ratovima, iz ariona. Ero i svetle strane jednog nazadnog perioda. Jasno je, ipak, da Rumuni nikada nisu viděli proskuru и íurbanima onih kóji su dolazili ka njima poput větra i hitre misii. Vizantija je pala и utorak. Mehmed je bio и Trgovištu, gotovo sa istom vojskom, za jednu nedelju godina i još dve više. Značí, trebalo je tu da padne u pętak. Kod nas se petkom postilo, u vřeme Cepeša, te nikako ih ne dočekaše s fanfarama. Dan mrsa, a ne dan posta, Mo je. Čak i anima kojí běhu nabíjeni na kolac, a koji su se mogli videti na ulazu u grad, kao vinova loza na motkama, čak je i njima, kojih je bilo několiko hiljada, pucala usną zbog događaja tog osvajanja. Bilo je, nije bilo? Nije I Sta je пата nedostajalo и drevnoj prošlosti? Pa, hroničari. Pravili smo istoriju dosta dobro, ali srno oklevali ili nismo imali vremena da je i pišemo i da je, přetvořenu и reci, pošaljemo na istok, anima koji su imali veliká usta što rasprostiru vesti. Tamo su vesti dopirale iz samohvaljivih, stranih usta, pa su naše pobede ispisane krvlju bivale pripisivane njima. Jediní zapis koji je siguran, i gotovo jediní uopšte, pripada opět Cepešu: njegovo glasovito písmo. Sta su tad radili pisci, »hroničari i rapsodi«? Zbog toga třeba i njih negovati, jadnike, jer su dobři i oni sa perom. Nehaj je orijentalnog porekla. Kalife su imale običaj da poruše palate svojih prethodnika, jer nisu mogli podnětí poredenje kao umetničko sredstvo. Turski sultani bi skatom brisali svaČiji potpis, čak i sopstveni. U makom oblíku da sam izHo svoje misii o istoriji, и vidu pesme ili eseja ili romana, one bi и svojoj osnovi bile iste. Teatar je takav oblik koji te najviše stimuliše, jer pomičeš ljude. I ako ih lansiraš и vremenskoj l etilici , trebalo bi da nepřestáno odrzavaš vezu sa njima. Oni govore da je dobro, iz 15. veka i dolaze к meni; ja kazem da je dobro, iz 20. veka, i hrabrim ih da mi kazu sve što im se dogada i beležim njihova opažanja, onako kao mi ih i kazuju. Impresionirala me je sudbina onog komarca što je zalutao и kosmički brod i kojeg su kosmonauti, na kraju, morali da žrtvuju, jer ih je ometao. Pisae mora biti na oprezu sa svakim zujanjem, ma koje da je prirode. I komarac je

ljudski dokument, jer on, ko bi ga znao, moie postati pastuv. Nosim sa sobom brojne neispisane raine pohodě. Za mene, istorija znáči lekciju na kojoj hvatam beleške i, dopustivši sebi luksuz da kod kuče imam papagaja kóji ih pap ag aj ski učí na pamet, ja nastojìm da povežem činjenicu s činjenicom, da proniknem u njih i da im pojmim smisao. Svako zlo ide na dobro tako bi trebalo da se završí svaka rasprava o rumunskoj istoriji, s poslovicom koja je prekaljena и ratovima. To je o estetici istorijskog teatra. Objasnivši što je objašnjivo, ostavimo i samoj představí njen deo misterije, a autoru pravo da se premesti sa svojim šatorom и petnaesti vek, kako bi sa lica mesta i vremena iskazao stvari koje ste vi jednom več slušali. (Marin Sorescu)

W -s ® «... Nas fade tada zima, ÍÍP 4Í£l/* ÌÌIÌÌÌ između 1461 ' 1 1462 ' í3 Sw Ě weL 3 в Ę/Ę/ godine. Dunav je slabo ** bio cavan, jer su sve mrav inj ak-SSk hriščansko cursivo. х citave granice, stajao nabíjen nad ÍL.4 prelazeći zamrznutu reku, cete oЩк ш Vladovih bojara i seljaka. deio и krvi, kojím je gospodar Muntenije raskinuo turske lance pradedovskog Dunava, bilo je ìspunjeno. Otvori se tada proteče, propušíajuči vojské velikaša. Viděli srno kako je Vlád pozvao и pomoč Mudare, a 4. marta kralj je čitao venecijanskom glasniku, Petru de Tomaziju, pismo muntenskog vladara i uveravao ga »da če sici и Erdelj, s bozjom pomoci, da Ы se, и nevolji, mogao udruziti s tím vojvodom i učinio ono što přistojí jednom hriščanskom princů «. Glasnik je pisao kuči, nagovarajuči da se potpomogne ovaj boj za Erst. U Erdelj su se siale poruke da Vlad Cepeš ne ostane sam u jednom takvom iskušenju. Početkom maja, tur ska flota je raširila svoja jedy a před naletom južnog větra, kóji ju je nosio prema ušču Dunava, a i čamci se podigoše ka ušču Morave, njih oko tri statine na broju. U njima je trebalo prevesti turske snage i hranu na rumuńsku zemlju. Prelaz je obavljen noču, sa sedamdeset barki, koje su nosile i sto dvadeset topova, i leva obala je bila dotaknuta и največoj tišini; nešto nife od mesta gde su počinjale rumunské střele i poklici. Vlád je sa radošču sutradan opazio da su mu najzad stigli gosti, te ih je primio tako srdačno, prekrivajuči njima zemlju, da je Mehmed zastrepeo da njegovi »jaganjci« ne