Bitef

nestanu zamek. Ali naši seljaci još nisu bili saznalì za íopove i, јако začuđeni, s kricima su pratili bueno pražnjenje te čudesne naprave s kamenjem; kada su kamena dulad pócela da padaju na njih, übìjajuéì ih, oni su se sklonili и stranu i oblak střela kojí je napadao Dunav raspršio se. Tada je sultan prošao, a Vlád je postao nevidljiv, nestarší и najblizim šumama. Oko 7. juna, turska vojska je krenula naviše, izmedu visová Teleormana, kóji su tada bili jediná veliká šumá, po kojoj je nazvan i čitav taj kraj. Sultán je ¡eleo da přetvoři Rumunsku zemlju и provinciju Otomanske Imperije, onako kako je zahíevao i pokatkad uspevao и brojnim delovima Balkanskog poluostrva i prekomorske Male A žije. AH ova zemlja nije bila kao one druge koje je pokorio, istovremeno ih stavi jajući pod nogę paganskog vladař a. Na putu više nije bilo ničega, sem spaljenih sela, bunara iz kojih niko više nije smeo da vadi vodu, žita prevremeno požnjevena, spaljeni pašnjaci i, na sve strane spreda, straga, desno, levo bekraj šumá, od vrba i bukvi. I, evo, jedne oblačné noci, poletni ljudi kao divlje zveri, umotani и prìjateljski mrak, pojaviše se iz ernih krošnji: cete i cete, dok ih nije bilo desetak hiljada. Behu to seljaci и opancima, sa oštrom sabljom o pasu, sa močugama na ramenu; ni hod njihov ni njihovo oružje se ni najmanje ne oglasi: beskrajna strepnja prema gospodaru, kóji im je stajao na čelu, veliká želja da se osvětě anima što dodoše, da ih opljačkaju i da im razveju sva dobra sve to učinilo je da im usta zane me. Тек kada dospeše do samog logora, gde su se odmarale kamìle i katiri, od sìlnog tarara koji su nosili, divlji krik je zaparao tmasti vazduh i seca je zapo čela tačno po naredbi: prokrčiti put do sultanovog šatora. Jer luda zamisao Vlada Cepeša, Drakulinog sina, bila je da se dušmana oslobodi übìjanjem njihovog cara, sred samog neprìjateljskog logora. Beskrajni mravìnjak potresao se od davolje graje и preteškoj noci, koj и su zasecale samo Vladove baklje, и traganju za putem ka sultanovom čadoru . . . (Nikolaje Jorga)

■g \/ 'S Dragul, vojvoda /fi C M fi 1H У laski, imao je dva I/ V i äV \ß iS i sina, stariji se zvao Vlád, a mládi Radul. * / * /i obojicu je dao caru 1/ Ěgl |/ J //Jř # Muhamedu na njegov dvoř da ,ß /им л/uže. Posle je umro. Kad -«t ču car za njegovu smrt, odmah síarijeg sina Dragulovog obdaří norcem, konjima, ' \ dolamama, divnim šaíorima, A í/o ířo dolikuje gospodinu i ШшВЈ» ■» offravi ga s pano pacasti и »ilii* vlásku zemlju da viada namesto oca svoga, /1 // g/9 g Й P od uslovom da svake ЈЦ i/ ¡j // C/ Liti i li godinedolazikn J emu Í-7 Л i </a /пи íe javlja, a danak da daje kao što je i ranije bio davan. A njegovog mladeg brata ostavi na svorné dvoru.

ï * I ovaj Vlad je dolado dva puta uzastopce Cl Ci Ci C iP na cars^l dvor ’ a p° sle v ™ e ni J e hte ° d a dolazi za několiko godina, te car posla ■g -g @ « po njegajednog gospodina mo Idaviie •/ upravljao carskim loveima. A kad ovaj prispe к njemu u grad koji se zove Braila, ne hiede mu se javiti, već naredi svojim službenicima da carskog poslanika zadrze kod sebe, dok se on nazad ne vrati. Otišavši tada, skupio je vojsku. A to je bilo zimi, pa se Dunav bio zamrzao. Přesávši tada po ledu preko Dunava sa čiíavom svojom vojskem и carsku zemlju níže Nikopolja, pustl Ijude da pljačkaju i übijaju kako Türke tako i hrišćane po seiima, po otvorenim malim gradovima, i počinio je caru veliku štětu. A naredi da se svima kako mrtvima, tako i živima poodsecaju nosevi, pa ih posla и Ugarsku, hvaleči se da je toliko Turaka uništio koliko je tíh noseva bilo. Onda stiže и Brailu, carskome poslaniku. A poslanik ništa nije znao šta se desilo. Tada naredi da se poslanik uhvati sa svima njegovim pratiocima, kojih je bilo četrdeset, i posla ih и jednu veoma utvrdenu tvrdavu medu vodama nazvanu Kurìsta. I najpre je naredio da se carski poslanik Hamzabeg nabije na kolac, a oko njega svi pratioci njegovi. Onda su stigle vesti truskome caru šta je sve učinio Dragai, jer su po оси i njega tako nazivali. Tada car posla po njegovoga mladeg brata. A kad ovaj prispe и dvoř, tada dva najviša gospodina iz carskoga sveta, jednáme je ime ili prezbne Mahmutpaša, a dragóme Isakpaša, pođoše njemu и susret i uzeše ga izrnedu sebe, pa ga povedoše caru tamo gde je ovaj sedeo na svome prestóla. A kad je došao, ustávši, car ga uze za ruku i posadí ga pored sebe na drugi malo niži presto s desne strane i naredi da se donese plava zlatotkana odeča i da mu se obuče, zatím naredi da se donese crvena zastava i dade mu je, a uz to novce, konje, šatore, kako dolikuje gospodinu, i oípravi odmah s njim četiri hiljade konjanika napřed ka Nikopol ju da ga onde ceka, a sam, ne odugovlačeči, skupivši vojsku, krete za njim. A kad srno bili и Nikopolju, na obali Dunava, kad al’ s druge strane se Dragai vojvoda bio takode s vojskom utaborio zato da bí sprečavao prevoz. Onda car progovori janicarima ovako: » Mili moji jaganjci, što je moje to je isto tako i vaše, a osobitá moje blago. Dajte mi saveta,jer vi to třeba da kážete, kako bih se mogao prevesti na onu stranu protiv neprijatelja moga«. Odgovoriše mu: » Srečni gospodaru, naredi da se spreme carnei, pa černo preko noci za to glave založ Hi da bismo se prebacili na onu stranu «. Tada car naredi da im se da osamdeset velikih opremljenih čamaca i drugih potřeba: puške, topovi, kumbare, limbarde. A kad je več bila noc, posedasmo и camee i pustismo se brzo niz vodu, tako da se nisu čula ni vesla ni ljudi. I prevezosmo se na drugu stranu za statina stopa níže od mesta gde se njihova vojska nalazila. Tu se ukopasmo, namestismo topove, okružismo se velikim štitovima, a i kolje oko sebe gusto pobodosmo zato da nam konjanici ne hi