Bitef

Že lezno v e u akciju, a tek potom da i spoljnim intervenci] ama přiblíží Gorkovu dramaturgìju i njegov svět našem vremenu. Medu spoljašnja, uspěla resenja, svakako spada pokrętna pozornica-menažerija razljudenih individua koju neki bezdmeni i bezlični, opasno nemušti i neartikulisani Ijudi и ušankama i vetrovkama izvlace nama na uvid. Vrlo je prisutan и představí umiruči Železnov kóji iz svog kao tue teškog samrtnog kreveta na gornjem spratu, pritišče nasu svést i Čini panicno aktivnu živost ispod sebe antropološki osmišljenom, úpravo time sto je pomera s onu stranu logikę i smisla. Međutim, najveći deo MijaČevog posla je nevidljiv. Sa potpuno jasnom idejom sta bi » Vasa Železnova«, pre svega, mogia da znaci danas, on je odnose medu likovima gradirao kao odnose medu ljudima koji tek potom, ako uopste, gov ore i misie kao ruski malogradani и osvit revolucije. Třeba li и jednaj recenici ìzraziti Mijačevu osnovnu ideju, činí nam se da je ona najbolje sadržana и citatu iz Gorkog, koji je и program, pretpostavljamo, stavio sam ředitel] : »da je sav taj pakao sto radi mehanìcki pravilno, ali besmisleno, stvořen i stavljen и pokret nezajažljivom gramzivosèu Ijudi.. . I ako ova představa ponegde zazvuci malo staromodno, onda to sigurno nije zbog smisla koji je и njoj otkriven i pokazan, veé zato sto su pišceva, pa zatím rediteljeva akribicnost и objasnjavanju Uková, insistiranje na psihološkom, odsustvo skepse prema » velikim istinama« osobine jedne dramaturgije koja je ranije bila vise, a sada je manje prisutna na našim pozornicama. Veliku májku, tragičnu и njenom nastojanju da po svaku cenu sačuva poro dieu, igrała je Ljiljana Krstič ne sumnjajuči ni jednog trenutka и ispravnost Vasinih postupaka, ali dozvoljavajuči пата da sagledamo defektnost njene filosofije. Raspadnutost, staračku nervózu, zakasnelu pohotu bez prave strasti i interesa, vrlo plasticno je dao Stojan DeČermič u liku Prohora. »Najruskiji« lik и představí ( stalno pravi svinjarije, ali ima zlatnu dusu), Ljudmilu, sa verom, poneseno, tumačila je Mirjana Vukojicič. Nasuprot njoj Rada Duricin je kao Ana bila sva iz naseg vremena, čak i našeg podneblja, kao da je došla iz srpske, a ne ruské prestonice, danas, a ne pre sedamdeset godina. Odlični glumac Slobodan Đurić je i ulogu Semjona vrlo efektno odìgrao, ali trebalo bi proveriti da li se njegov glumacki izraz и ponečem ne manirizira. Cvijeta Mesič zapravo ne nosi и sebi prostotu »trgovačke« kčeri, ali je uspěla da je napraví. Manje uspešan je bio Branko Cvejić коте je takođe poverena uloga izvan njegove glumacke prirode ; grbavi Pavle, neljudski izranjavljene duše. Vasiljev Vlastě Velisavljeviča ima mir i sigurnost Čoveka koji malo govori a veliki posao svrŠava. Pateticnu málu Lipu sa merom je odigrala Radmila Radovanović, što se može řeči i za Dijanu Šporčić (Anisja) и njenoj jedinoj, ali drastìcnoj sceni. (Slobodan Selenie, Politika Ekspres, 26. 11. 1976)

• \/ V • • Dom Železnovih se SS S Í* S* ÍS SS S S ra P a da, kao i njihovo J В i ЪьЗ ВBj В preduzeće. Као citava Rusij а, ио st alom. Stari *d> Železná v umire, tiho, ali neminovno. ЛI/ В Njegovi sino vi ne maju ni snage ni vol je da očevinu sacuvaju, kamo li da je unaprede,

a njihove žene, — jedna nesrečna što će joj u braku sa grbavcem svenuti lepota, druga amtìcìozna, ali prìglupa mek svaka na svoju stranu a da ne znaju tacno kuda vuku. Brat storg „ Železnova, pomalo gadljiv na " sve oko sebe, na Ijude narocito, digao je ruke od ozbiljnih poslova i odlučio da ugrabi od života što se još ugrabiti mogio. U sred ovog ambijenta propadanja i raspada, stoji Vasa Železnova, oćajnički se boreči da sačuva i porodično gnezdo, i preduzeče, i vlast nad svima oko sebe roditeljka i rušiteljka и isti mah, žena bez strohá, ali ne i bez mana, ako se и njenom slucaju uopšte то že povuéi črta izmedu mane i vrline. Sama protiv švih, pomalo čak i protiv sebe, Vasa Železnova borì se za svoj imetak, za spas duša svojih bližnjih, za neprikosnovenost svoje pozicije u kuci, za »čiste račune« и parodici, trošeči и toj barbi i svoju i tudu snagu, slamajuči svoje protivnike da bí ih ocvrsla, podižući na noge poražené da bi Ukovala и svojoj pobedi.. . Ovako nekako, dakle, pre svega kao porodičnu dramu и koj oj je drama porodice ponajviše drama glavne junakinje, zamislio je Dejan Mijać » Vasu Železnova « Maksima Gorkog. Kloneči se dokírinarnih socrelistićkih tumaćenja, po kojima je и komadima ovog autora uvek važnije ono čega и njima nema, a nedovoljno artikulisano ono о сети se, zapravo, и njima govori, Mijać se založio za svežije »ćitanje« Gorkog za takvo čitanje и kojem postoje likovi, zaokruženi, plasticni, životni, uverljivi; njihovi odnosi, složeni i isprepleíani, kako to samo odnosi и parodici mogu biti, za tumaćenje и kojem smislu třeba tražiti и onome što se dogada na sceni, a ne и onome što sadrži tzv. » istorijska pozadina« и svojim realizováním oznaćenjima i porukama. Mijać nije, doduŠe, zaboravio da uvede и dramu i svět »dolazečih«, сак je ućinio možda odveć direktno i forsirano, (u svakom slucaju nedovoljno spretno), ali je ipak osnovnu pažnju posvetio svetu onih kojí odlaze sa scene, umirući ili se medusobno proždiruči. Komponovaná и »jednom komadu«, kao »živa« slika porodiĆnog gnezda, snimljena и dva plana koji se naizmenićno smenjuju, scenograf ski (Vladimir Balicki) řešena prilićno komplikováno, ali efektno, Mijaćeva představa impresionira jednostavnosču svojih zamisłi, uspešnim prevladavanjem patetike, energičnom usmerenošću ka unapred odredenom cilju, jednom rećju, izuzetno uravnoteženom i osmišljenom ekonomijom rediteljskog postupka. Svojirn rediteljskim i dramaturškim intervencijama, Mijać je oslobodio glumcima veliki prostor za igni, ali nije odustao od toga da diskretno i umešno vodi i ко ntro liše njihove rezultate. Tako sino dobili veoma ujednaćenu glumaćku představu, и kojoj se režija »ne vidi«, ali je zato prisutna и svakom detalju.