Bitef

zaboravlja pri torn ni svoju komediografsku muzu. Godine 1748. regulise svojpozorisni status: sklapa ugovor sa upravnikom pozorisne druzine »Medebak«, i tako postaje njihov zvanicni pisac. To je, ujedno, i kraj pripremnog razdoblja. Narednih 14 godina od kojih je pet proveo и Medebakovom Pozoristu san Andelo, a devet и Vendraminovom Pozoristu svetog Luke predstavljaju prekretnicu. Tokom pet godina provedenih и Pozoristu san Andelo napisao je, izmedu ostalih, i komedije »Lukava udovica« (1748), » Prodavac starina« (1749), da bi se potom kako sam priznaje nepromisljeno zarekao da ce tokom samo jedne sezone (1750)51) napisati nista manje nego 16 komedija. Ree je odrzao i tako su, izmedu ostalih, nastala i delà; » Lazljivac «, »Kavana«, » Zenska ogovaranja«, a tokom sledece dve godine i »Mirandolina« i » Radoznale zene«. I prvi koraci и Pozoristu san Andelo ne mogu se smatrati srecnim; pre svega zato sto je morao da bi pogodovao ukusu ondasnje publike, navikle na klìsetìrane komedije Kijarija, autora koji je zeleo da se takmici sa Goldonijem da skrene s pula kojim je krenuo ì pozabavì se melodramom. No, zbog toga nije zapustio svoje komedije naravi, te bi svake godine napisao bar jedno takvo deio, primereno ukusu siroke venecìjanske publike, nazvavsì takva ostvarenja » tabernarijama «; meda njima su i: »Kaóne pomocnice«, »Domacice « i » Poljana «. Tokom ostalih godina koje je proveo и Pozoristu san Andelo suocio se sa jos jednim suparnikom, sposobnijim i pametnijim od Kijarija Karlom Gocìjem koji je protiv Goldonija poveo odlucan i zestok boj. Goci nije postedeo ni samog Kijarija, koji se и jednom trenutku pridruzio svome nekadasnjem neprijatelju, tako da se barba jos vise rasplamsala. No to je, izgleda, bilo podsticajno, Tokom poslednjih godina и Pozoristu svetog Luke, Goldoni je napisao niz zaista upecatljivih dela: » Zaljubljeni « (1759) ; » Grubijani « (1760) ; »Pomama za letovanjem « (1761) ; »Ribarske svade« (1762). No avgusta 1761. godine, stize i poziv iz pariske »Italijanske komedije« da kod njih gostuje dve godine. Goldoni odlucuje da ode, zamoren borbom i stalnim osporavanjem. Pre odlaska, oprostio se od venecìjanske publike alegoricnom komedijom » Jedna od poslednjih veceri karnevala «. No, Goldoni se vise nece vratiti ! Na dan 22. aprila 1762. godine, и pratnji supruge i necaka, Goldoni odlazi и Parìz, gde su mu razbijene i poslednje iluzije. Njegov boravak i rad и »Italijanskoj komediji « ne moie se smatrati srecnim i uspesnim. Od njega se, naime, ocekìvalo da pile scenarija za komedija del arte, za pozoriste protiv koga se toliko borio ì koje je zeleo da reformìse. Godine mu prolaze и drzanju casova italijanskog jezika clanovima kraljevske porodice Luja XV i Luja XVI. Godine 1771. pi se na francuskom »Osornog dobrocinìtelja «, poslednju komediju dostojnu njegov о g dar a; ostale su samo bledi odsjaja njegovog nekadasnjeg genija. Od 1784. do 1787. pise » Memoare « (na francuskom), koje smatra svojom poslednjom komedijom komedijom svoga zivota. Nova vlada oduzima mu stara penziju i on, 6. februara 1793. godine, umire и svojoj sirornasnoj kuci и alici San Salvatore. Na os no vu ovo g dugog zivota, prepunog neobicnih dogadaja i nenadanih obrta, moguce je makar ovlas oertati portret

Goldonija coveka : optìmìsticka priroda, koja spantano odbacuje sve tmurno и ljudskom bitisanju. Navedimo kao primer sledece : kad je prvi put trebalo da se popne na konja, Goldoni je pomo hleba i voca da Ы koliko-toliko primirio uznemireno kljuse pre no sto ga uzjase. Za njega je to bilo simbolicno. Suocen sa zivotnìm protìvrecnostima i nesuglasjem, Goldoni je тек trazio prilagodenje ; a kad nije uspeo da nade izlaz iz nastale situacije, gotovo тек bi se priklonio bekstvu ! Nije se klonio zadovoljstava i uzivanja, nije dozvoljavao ni da ga ona zavedu i podjarme. Zene koje su ga izneverile prikazao je a svojim komedijama i tako im se svetio; gubio je novae na kartama, ali nikada i prisebnost duha. Umeo je da и zivotu ostvari prava теги ljubavi, prijateljstva, politike, vere i umetnosti. Cak je i nesanicu umeo da savlada domisljatom smicalicom. Uspeo je da prevlada sve bolesti, da se dostojanstveno prilagodi starasti. Pa ipak, to ne bi bila verna i iscrpna slika Goldonijeve prirode. Uprkos tome sto je и svojim » Memoarima « i pred potomstvom zeleo da e sebi stvori sliku optimiste, Goldoni koji je и casovima ocaja nalazio ohrabrenja i tamo gde mu naizgled nije bilo mesta umeo je itekako da strepi и casovima blagosatanja. Usred krajnjeg blazenstva nenadano bi nastupila neobjasnjiva kriza. U jeku uspeha тек je pokazivao neprijatnu odbojnost prema gromoglasnim pohvalama. Kad god bi se upustio и Ijubavnu avanturu, vec je na samom pocetku ljubavnog blazenstva podozrevao da maze biti izdan i prevaren. Po pariskim salonima zimi je trazio da se pred kamin stave paravani kako bi ga zastitili od jare piamena, a leti je, и jeku vrucine, katkada trazio da se zatvore prozorì, kako bi se odbranio od hladnoce koje nije bilo. Te dve oprecne, и sustini uravnotezene, komponente njegove naravi, objasnjavaju koliko Goldonija kao coveka toliko i njegovo deio. U njegovo vreme, и svetskom pozoristu nije bila nepoznata komedija naravi; nju je gromko najavio Molijer. No, Molìjerovska komedija nije nikada bila oslobodena primesa tmurnog, plodova gneva i pomamnih raspolozenja. Bilo je potrebno da Goldoni izvrsi odgovarajuce » ociscenje «. Ako se kod Goldonija i naide na molijerovski karakter, onda se iznose i cìnjenice и njegovu odbranu, da bi se, konacno, donela oslobadajuca presuda. Nikada mane nisu, kao kod Goldonija, izgubile gotovo svakì prisenak odbojnosti i gadenja. Nije odbojan cak ni ujka Bernardino и »Povratku sa letovanja«, jer mu je Goldoni podario nekoliko scena и kojima vidimo da prezire sam sebe. Sve su takve licnosti nemocne pred svojim nedostacìma i porocima. Cak i Mirandolina, koja svima gospodarì, ne uspeva da zagospodari sama sobom. Tako je Goldoni dao izraza dvojstvu svoje prirode, nastojeci da g a opravda. Te zio je da Ijudsku prirodu oslobodi osecanja krivice zbog pocinjene greske. Jer, cak i kad midi onu koja je na povrsini, covek nije и stanju da spazi manu koja je duboko и njemu i koja svaki cas moze da izbije. Osim toga, kao da nije verovao и moguenost da se covek izleci od gresaka koje cini. Doduse, smatrao je da mogu postojati krìze, frenaci и kojima covek »mida«. Ali, stvari se übrzo vracaju na pocetnu tacku. Pa cak i kad bi nasao mesto kakvom retkom preobrazaju, bìo je prvi koji nije verovao и njegovu trajnost. Upravo zbog snaznog ukazivanja i to и veku racionalizma na ìracionalnost