Bitef

Besson: Sta podrazumevas pod atomizovanjem? Müller : Prvenstveno mislim da se ne sme svesti na jedan lik. Besson: Ne, to se ne sme. Ako ga budemo trazili meda uopstenim tipovima, песета nista postici. U пеки гики to je igra » vabank «, kad se rezultat zna tek na kraju. Weimann: Heiner Muller nas upucuje na Nietzschea, jer Nietzsche vidi kako rastu kontradikcije izmedu akcije i razmisljanja и ono doba. On vidi protivrecnost izmedu znanja i zivota : svi mi znamo isuvise mnogo, ali ne znamo sta bismo s tim znanjem zapoceli. Na jednoj strani je znanje, a na drugoj zivot; te dve stvari medutim, ne idu zajedno. Mislim da je onaj humanisticki nacin misljenja (ita koji se poziva Nietzsche) bio jedna od mogucnosti da se resi problematika Hamleta. Uz to je i Goetheovo individualisticko-humanisticko shvatanje и velikoj meri uopsteno (»jedan veliki ein stavljen na suvise neznu dusu«), Zato mi vasa ocena za » Biti spreman, to je sve« izgleda unekoliko jednostrana. Ja bih na sve to gledao sa drugog stanovista. . . Besson: Izvini, ali tu moras ìmati i nesto drago и vidu: pre toga on je rekao da mu je tesko na sreu. Rekao je to Horaciju. Sasvim neposredno. Mazda su to najmonstruoznije Hamletove red. Horacije naslucuje ono najgore, cak i samoubilacko и njemu, a onda sleduje: »Ah, pusti to!« Weimann: A mozda je to i nesto vise od » Pusti to?« Autoru su ocigledno bili poznati Montaigne i Giordano Bruno, jer и komadu sasvim sigurno posioje i Brunove misli. U celini, rekao bih, postoji i jedan deo univerzalne problematike, naime, jedna humanisticka slika и kojoj je razmisljanje povezano sa akeijom, a akeiju prati i obrazovanje. U sverna tome postoji i nesto utopisticko i sve dok budu postojale ideologije, sve ove ideje morace da budu preispitane, kako bi se saznalo dokle idu razni hokuspokusi ìli и kojoj meri stoje iza njih пеке odredene Perspektive, пеке odredene realne snage, koje iz svega toga mogu nesto da izvuku. Müller : Pa to i jeste razlog sto se ja tako jereticki pozivam na Nietzschea. Ako uzmemo njegovu kritiku humanizma, naici cemo na jedan interesantan trenutak kad on govori о zloupotrebi znanja, prosvetiteljskoj ulozi ideja i zloupotrebi utopije. Ukoliko ne postoji konkretan odnos sa nekom odredenom situaeijom Hi sa snagama koje je nose Hi stoje iza nje, ova prosvetiteljska uloga postace smrtonosna. Besson: Mislim da svoju ravnotezu i onu njemu svojstvenu vrstu humora Hamlet stice tek na kraju. Odnosno na samrti. Pod humorom ne podrazumevam nesto povrsno, vec jednu vrlo duhoku. .. (Weimann: vedrinu?) Pa, mozda ipak ne, kad on kaze, na primer: » Recite Fortinbrasu (koji ce ionako dobiti moj glas, posto umirem), recite da mu dajem svoj glas«. Za njega je gorko saznanje to sto se njegovo umiranje poklapa sa ponovnim uzdizanjem Fortinbrasa. A onda kaze Horaciju: »Red mu jos i ovo: ’ Ostalo je cutanje'«. I to kaze on koji je toliko brbljao. To je neobicno dubok humor. To je potresno, mislim. I tako, Horacije treba da prenese ove reel Fortinbrasu kad se zna da se egzistencija svakog pojedinca aod toga se sastoji drustvo krece od jednog postavljenog cilja do drugog, sve do smrti. Postoji samo to, apstraktnog drustva пета. Postoje samo odnosi izmedu konkretnih licnosti koje se neumitno kreéu ka smrti: svi, pa i Fortinbras sa njegovim

velikim planovima. To je, po mom misljenju, jedno od ogromnih Hamletovih saznanja, jer istovremeno cini i osnovu za rnaterijalisticko shvatanje drustva. Postoji druga teza, koju и komadu zastupa kralj: da su namere robovi uspomena; da ce sve ono sto se preduzme и trenutku strastì, sa njenim prestankom otpasti kao zreli plod. Medutim, ljudi se i dalje pridrzavaju svojih numera, koje se onda okrenu protiv njih, jer kad numera nadzivi ono stanje strasti, ona se ne moie ostvarìti. Takva stanja, ukoliko se ne nude odgovarajuée resenje, rode ka ludìlu, rode ka übìstvu, i tako sve dalje i dalje. Ovo ogromno saznanje, ciji su tvorci Hamlet ì Sekspir, jeste materijalisticki pogled na svet. Time on svakako ne misli da covek ne sme ìmati nikakve namere. Samo, te namere moraju bìti ìzlozene stalnom preispitivanju. Svaki prizorje kornad za sebe, sve same analogije, jer Laert je drugi Hamlet. Leart ide do kraja komada Hamletovim putem, a kad se njih dvojìca sretnu, Hamletu se cini da vidi sebe и ogledalu, ali onakvog kakav je bio ranije. I njihovo bratimljenje je upravo potresno. Jos jedna Hamletova osobina je trazenje ljubavi kod drugih ljudi. Ne zeli on nikakvo robovanje ljubavi, on trazi istinske kontakte, prijateljstvo Hi ljubav. . . Isto tako mislim da и onont » Biti spreman, to je sve« treba videti trenutak krajnje Hamletove obeshrabrenosti. Sve se svodi kod njega na »Sta me se tice, sta dolazi iza nas. Posle nas potop /« To je apsolutno asocijalan star. Weimann ; Ostaje jos onaj raskorak izmedu »Biti spreman « i Bennove izvestaceno vedre superiornosti, koju Hamlet naglo prekida. Müller: Pa, ipak, i to se mora dovesti и nekakvu ve zu. Njegov zadatak bi pre bio, ako se stvari tako posmatraju, da se brine za ono sto ce se dogoditi ako taj idiot Fortinbras dojasi sa svojim Ijudima. Ta njegova vedrîna ide, donekle, na racun drustva. Besson: Tacito . Tu vedrinu Sekspir je dramaturski prikazao na nacin koji dovodi do stoma. Naime, »Ostalo je cutanje«, kaze Hamlet, dok Horacije uzvikuje: »Andele moj «, cime treba da ga » umiri «. Ali, neposredno posle toga Fortinbrasova armija upada sa strasnom bukom. Sa paljbom i trubama. A onda on nareduje da se риса! То je strasan izazov. . . Sve se zavrsava napadom Indila. Da hi se stalo na put daljim zlocinima i pogresnim potezima, na kraju se ukazuje avet daljih zlocina. Tako je to bilo. Horacije je morao biti uzasnut takvim razvojem dogadaja. Weimann: Nije iskljuceno da je to svojevrsno otkrice. AH kod Sekspira je kraj komada tako reci i deo dramaturske strategie. Na nju skoro тек nailazimo i и drugim tragedijama. Na kraju, pokusava se da se sastave svi konci, a onda komad, ciji sadrzaj na ovaj nacin dolazi do ìstine, dobija obelezje neceg ritualnog. Jer, ritual je nesto sto je na granici izmedu zivota i umetnosti. A sve ono sto je ritualno (kao podizanje leseva i ispaljivanje piattina), ne bih protumacio kao ispad nekog neurotìcara, vec kao zavrsnu formula, kad svako zna da to d о d и sen ije adek vain о ititi dovoljno, ali i pored toga predstavlja zavrsnu formula, koja oznacava trenutak kraja tragedije. I, da se razumemo, oni su morali na kraju podizaii i iznositi leseve, jer zavese nije bilo.