Bitef

Sankai Juku Pošle nastupa na festivalu u Nansiju 1980. godine, Sankai Juku ne prestaje da izaziva iskreno oduševljenje i dobija ponude od brojnih pozorišta. Tako se ova trupa održala na repertoáru Théâtre de la Ville, privremeno premeštenog u Théâtre de Paris, tokom tri sedmice pre nego što je krenula na novu turneju, po nekim gradovima Francuske, da bi zatim nastavila svoj put u Belgiju i Nemačku, pre gostovanja u Velikoj Britaniji, Irskoj, Izraelu i Španiji, a 1983, godine u Australiji i SAD. Butô je istovremeno i život i smrt. To je istraživanje rastojanja izmedu pojedinih Ijudskih biča, ali i težnja Ijudskog biča da učini što osetljivijom dištancu izmedu sebe i predmeta. Telo plesača butô liči na šolju napunjenu do vrhá, u koju ne môže vise da stane ni kap tečnosti. Telo se drži u stanju savršene ravnoteže. Ushio Amagatsu, uobličen na bazi klasičnog i modernog baleta, deluje kao pokretačka snaga butôa od samog njegovog početka. Godine 1975. on otvara atelje, a medu prvim učenicima

bili su Takada, Morila i Namerikawa. To je bila polazna tačka za Sankai Juku. Godine 1978. premijera Kinkan Shonena označava preokret u istoriji butôa: Amagatsu je uneo svetlost i utisak prozračnosti u tmurni svet butôa, kóji je imao tendenciju da se ograniči na povratak narodnoj kulturnoj klimí, do tog doba neuključenoj u tradicionalno pozorište. Godine 1979. trupi pristupa Ogata, Godinu dana kasnije Sankai Juku prelazi preko mora sa uverenjem da če buio, taj krik o univerzálnom poreklu čoveka, biti prihvačen. Oni nisu došli u Evropu da bi prikázali japarisku kulturu, več da bi doživeli druga kultúrna podneblja koja če butôu dati novu dimenziju, □

Sankai Juku u Théâtre de Paris Pošle perioda izolovanosti, japanski ples buio dolazi danas u dodir sa mnogobrojnom publikom. Koreograf Amagatsu i njegova grupa Sankai Juku, kóji su se odazvali pozivu Jeana Mercurea, pobudili su kod stalnih posetilaca Théâtre de la Ville

živo interesovanje. Butô, ispoljavanje revolta jedne generacije rodene za vreme rata i Hirošime, srodan je drugim strujanjima modernog plesa po njegovom odbijanju tradicije i traganja za gestikulacijom iz pretklasičnog perioda. Ne môže se pripisati slučaju da dve zemlje, kao Nemačka i Japan, pokušavaju da pronadu svoje izvore pomocú pokreta. Na sarkastičan smeh Pine Bausch odgovara onaj Amagatsuov, pun svetogrda i oporosti, jer butô, opsenjen smrču, čak i protiv svoje volje, ostaje zavisan od filozofija Dalekog istoka. Osobenost Sankai Jukua, koja ga odlikuje od drugih grupa butôa, jeste njegov estetizam jasno izraženog homoseksualnog karaktéra. Prvi program, Dečak s mandarínom, odvíja se u znaku mora, te daleke postojbine čoveka. U pozadini pozornice repoví tuna rasporedenì su na drvenom panou, stvarajuči skulpturalni motiv. Sa njenom crvenom krvIju, káže Amagatsu, luna je srce mora; treba ih mnogo, kako bi publika osetila njihov jaki miris. S leve strane je obešen prozračni pano obeležen crvenim krugom. Gomila peska podseča na plažu ili na morské dubine. U dubinama mora, u koje prodiru svetlosne struje, Amagatsu če pokúšali da ostvari regresiju, odnosno povratak na uspomene iz detinjstva i na vreme pre rodenja. Ova predstava je

koláž nadrealističkih siika. Prema njegovoj zamisli, brutálni ali istovre-i meno i usporení prizori se smenjuju kako bi pripremili konačnu metamorfózu. Cetiri igrača, obrijanih glava i golih grudi, napuderisanih belim púderom, upuštaju se u neodredene rituale, dok se njihova sputana tela polako oslobađaju lascivnim pokretima. U početku, to su samo trupovi zanjihani nevidljivim strujanjima; zatim se pojavljuju lelujave ruke, svirepe, napregnute, Ples se završava kabaretskim striptizom usporenih pokreta, kóji mu dajú obeležje ceremonije. Pred nama se nalaze četiri skoro naga čoveka, izdvojeni svaki za sebe na nekoj pláži obasjanoj plavičastom svetlošču. Dvojica od njih spajaju se u Ijubavnoj borbi, pračeni ritmom treperavog džeza. I, evo ih sada potpuno obučenih, na način svojstven Tuarezima, njišuči se na jednoj noži i obavijajuči se oko jedne strele zabodene u tie, spretimi za ratničku igru. Izmedu svaké epizóde Amagatsu se prepušta kretanju obrnutim redosledom, U početku, on je momče u strogoj uniformi pansionata; on jede pesak da bi ga pošle besno ispljunuo. Sada je on nag i drži u rukama pauna sa raskošnim perjera, simbolom taštine. Neko nevidljivo kruženje uspostavlja se izmedu ptice i plesača, čija ruka imitira zmiju; to je potresno i, nesumnjivo, veoma lepo.