Bitef

vino, između klozetskih šolja od majolike, uz pojavljivanje Dalija za klavírom, sa uvodenjem obaveznih žena sadista kao što je Velika mediteranska Majka, sa Hristovima na krstovima i sa povorkama domačih razvratnika, u nekoj vrsti stalnog budenja iz nemirnog sna. Ako tako hočemo. ta egzoteričnost otuda dolazi, pojavljuje se u toj stalnoj i opsesivnoj ritualnosti, u toj dugoj ceremoniji. Ali nisu to Veliki Posvečeni, nije to posvečivanje nekog Cara koji će biti übijen u nužniku, to su nužnici barnabitskog internata, a gresi su nešto više od pušenja u klozetu, i brojnih snova o perverziiama. Zar to nije bio Artaud? Ko zna? □ Tommaso Chiaretti.

Bosonogi u parku Iza čestara na obaii rečice koja se uliva u Jadranskú more mrtvije od Mrtvog mora, dečak zakopčava Pantalone i zaboravlja da je krišorn posmatrao par mladih seljaka koji je vodio Ijubav, Nedaleko od tog mesta dopiru krici pomešani sa radosnom cikom (jesu li to devojčurci u ernim dokolenicama koje neko šiba suvim grančicama pruča?) To je, pomalo ledeni, svet koji nam je Merne Perli-

ni dao da nazremo u njegovim prvim predstavamä, od Tarzana do Locus Solusa. Mali, a istovremeno veliki svet seia, felinijevski. na granici izmedu Marke i Romanje (Periini je tu i roden), koji se ogleda u malom svetu, malo jačem i dvoličnom svetu grada; nužnici, prljave ulice, dubrišta i ludnice; ogledalo načinjeno od pločica koje bivši osudenik na doživotnú robiju iz San Kventina, Riek Cluckey, danas globtroter sa Poslednjom trakom Krappa, poistovečuje sa Dablinom Samuela Becketta ili sa nekim grádom na granici vrhunca katoličkog kodinizma i manjinske avangarde (Joyce)', Možda je pogrešno, ali mislim da je Periini citavo ovo zamešateljstvo preneo u jedan brz crtež Tullio-Altana. U prostom u kóme nemá fabrika ili, bolje, tamo gde su fabrike uklonjene, jer se nalazimo u postindustrijalizovanom društvu (i nosimo ih odštampane u nama zajedno sa obavezom ili sa potrebom da troširao); u tom prostom, dakle, ličnosti liče na Ciputi, na dežmekast negovorljivi oblik iz koga, jednom rečju, potiče hiljade pitanja o svakodnevnim nesrečama. Mnogo Čiputa, pomalo neotesanih i hermafroditskih, koji doručkuju na proplancima jednog postojanog dečačkog sečanja ili, ako su uzeli autobus ili metro, na tako vrelom pločniku da se na njemu môže ispržiti jajé Kerouac.) Stripovi U Jaŕkifn bojama. To Je Periinijeva

priča do njegovog susreta sa Antonellom Agliotiem i do Kasa preko Bodenskog jezera krada počinjena u kőrist Pelerà Handkea, razborito pročitanog bez poštovanja, sa proizvoljno plodnom maštora. Kas je značajna predstava. To je pokúšaj da se unisti i promeni, ali sa namerom da se ništa ne baci. Periini i Aglioti su stoino ograniíeni samima sobom i sópstvenim idejama o pozorišlu. Pri tom kradu i kupé uz put, gde god i kako god maga. To je mogio da, se vidi i и Ligabueu, tekstu svedenom na unutrašnjost ili na budžak umetničke kreatívnosti sa ludakom, ili u Pticnma sa grupom Area, jednom pozorišnom rok-kombinacijom, u kojoj je sváko bio na svojoj strani, citirajući sebe i praveći se da se tu slučajno našao. ízlel sa Mletačkim trgovcem i sa Johnom Gabrielom Borkmanom pravi je ciničan, ali ne suviše, izlet, jer je odmah mogio da se shvati da je bio u pìtanju u suštini dražesno naivan cinizam, koketarija, put bez piacene karte (jedan prošvercovan, uostalom, dobro nagraden čin); sve u svemu, bilo je u pitanju krátko putovanje kroz institucije, u današnje vreme kad se ti putevi više ne preduzimaju jer su te institucije dez'orij entisane i neprimenjive, Priča počinje od Kasa. Prekida se Ciputi t odlazi u bestraga koktél selo - grád, nesrečno varenje Becketta i Karouaca, bestidno ružni strip. Na njihovo mesto dolazi ostro

buđenje, koje je sadržalo nemir bez üblažavanja ili savezništva memorije. I, jasno, nije slučajno što su ova dvojica, nerazdvojni, vezani, póla mondenskim a póla egzoteričnim krvnirn paktom, ostvarili Wedekindovo Buđenje proleča, delo koje Je možda najinteresantnije u avangardi ovih godina jer je otkrilo začudenost postojanja koje osečaju taratici i sestrice Mme - Haha (podsetimo se da su u jednom velikom parku na stotine devojčica podučavane osečanju tela, i da, po želji misterioznih finansijera upravo pozorište označava granicu izmedu parka i sveta). Od Kasa pa nadalje, čini se da Periini i Aglioti tragaju za tom vrstom pozorlšta - granice, koje je Wedekind uveo u svoj izvanredni roman. Oni, sa recimo duhovitom i nesvesnom tvrdoglavošču, idu u potragu za prelaznom tačkom, za iskustvom koje ne traje duže od nekoliko trenutaka - koje môže da označí jedno novo vreme za predstavu, s one strane starog stripa Italian graffiti. To je novo vreme analize. Nikada bezobrazne, nikada organizovane, nikad svečane. Zbog začuđenosti postojanjem, otvara se rana porodice. Pločice su prestale da bacajú svoje sveže odbleske ostarele navikom i pozornicu oživljavaju ličnosti. Pošto se pomere židovi, pojavljuje se mali prostor, kao da su njime, često mrveéi pred sobom, prošli tenkovi, U opštoj pro-