Bitef

dramafurgija - pośle Witkacya i Becketta - to je problem nove dramaturške tehnike, a ne senzacionalne terne ... može se pokazati impotencija Cezara iii Rudolfa Valentina, Namesnika u kućnim papućama na drvenom konjiću, Borman dok svira na flauti, revolucija u ludnici... może se slepiti bednim književnim komentarom istorija übistva u Dalasu... mogu se uraditi mnoge razlićite stvari. Ali sve to je jalova novinarska rabota. Prenošenje gledaoca u različita prava dogadaj a koją nemaju ničeg zajednićkog sa dramaturgijom. Za mene nije zagonetkapoćetak, sredina i pretpostavljani kraj drame, već trajanje izvesne situacije. Pozorište delim na spoljaśnje pozoriśte (u tom pozorištu najvažnija je radnja, ono što se dogada na sceni, i to je klasićno pozorište, i još romantićno pozoriśte) sve do savreraenog pozorišta, do Dürrenmatta, Wit-

kacya, tek od Becketta smo svedoci ne samo prividne radnje već i raspadanja te radnje na sceni... taj raspad kod njega je radnja. Da još preciznije definiśem: spoljaśnje pozoriśte je već isłorijsko pozorište; pozorište čiji se proces završio - ne govorim o interpretaciji tih tekstova od režisera i kritičara. Delim, dakle, pozorište na spoljašnje pozorište i unutrašnje pozorište. Do tog unutrašnjeg pozoriśta idem tragovima i po znakovima koje daju: Dostojevski, Čehov, Conrad... To što se dogada u dramama Čehova je drugorazredna stvar, ono što se parali nisu intrige, rešenja već vazduh tih drama, čulima se oseča njihova atmosfera, praznina između događaja, ćutanja između reči, očekivanje. Mirovanje, a ne pokret tamo je suština predstave. Koliko je samo napisano, govoreno na temu one puške što, obešena u prvom činu... mora da puknę u posled-

njem ... na tome je izgradeno mnogo površnih teorija stalno se pozivajući na njega... Mora da puknę u poslednjem ćinu? A ako ne puknę, šta onda? Pozivaju se na tu izreku, a zašto se ne pozivaju na manje efektne istine koje je on rekao. Manje efektne, ali važnije i za njegove komade i, možda, za savremenu dramaturgiju: uglavnom jedu, piju, preporučuju se, brbljaju gluposti... ručaju, samo ručaju, a istovremeno... Veoma često se izmedu reči koje izgovaraju junaci njegovih komada nalazi izraz trenutak ćutanja. I koliko su mnogo ti trenuci ćutanja kod njega teški . Za mene gotovo onoliko koliko sve reči izgovorene u drami. Trenuci tišine između reči, izmedu dogadają. .. često grade i pokreću „radnju“ drame. Važno je to čime su ispunjeni ti „trenuci ćutanja“, čime ga ispunjavaju junaci njegovih komada, autor! i gledaoci-slušaoci. Više od sto

godina je prošlo od njegovog rodenja. Trenuci ćutanja bili su ispunjeni životom i očekivanjima njegovog pokolenja. Trenuci ćutanja u našira komadima, u našim dramama jesu i moraju da budu ispunjeni drugim rnislima, drugim doživljajima, drugim sećanjem, drugom surnnj ora i drugom nadom. Trenuci ćutanja u mojim komadima ispunjeni su mislima anonimnog stanovnika velikog grada, anonima koji živi u metropoli, anonima čiji se život razvijao izraeđu gigantske nekropole i -stalno rastućeg polisa. Pesnik i polis? Pesnik i nekropola? U završnoj sceni Višnjika Ana kaže: ZJaogom, stari zivote. A Trofimov joj odgovara: Zdravo, novi živote! I takav je smisao Cehovljevog stvaralaštva, njegovog pozorišta, njegove komedije. A naši junacil Razmislimo o tome šta ostavljaju a šta dočekuju junaci Becketta, Dürrenmatta,