Bitef

Taj ogromni napor doveo je do infarkta na snimanju. Jedva smo ga spasli... □

Aleksej Petrenko Iskustva nisam imao, a lik Raspućina je, śto je rad više odmicao, stalno rastao i bežao. Pomoc smo tražili od mase ljudi, od Vasilija Makaroviča Sukšina, s kojim me je reditelj upoznao upravo da bismo razgovarali o sibirskom načinu govora, do najozbiljnijih istorićara i profesionalnih hipnotizera. Po inerciji, do današnjeg dana isecam svakojake materijale i slažem ih u fascikle s natpisom Raspućin. I evo, tek sada, éini mi se, počinjem da shvatam tu čudnu ličnost. Godinama sam posle Agonije tugovao ne što se ne pojavljuje na ekranu (na to sam se nekako navikao), već zbog opterećenja koje sam preživeo. Toliko kad je reč o filmu; U pozoriśtu mi jej da uguśim tugu usled stvaralačkog preopterećenja, pomogao reditelj Anatolij Vasiljev, koji me je übedio da odigram neuobičajenu ulogu jednog osamdesetogodiśnjeg starca u komadu V. Slavkina Serso, koji je liśen dramaturśkih kalupa. Posle dugog prekida naśao sam se pred novim i naizgled nesavladivim profesionalnim preprekama. U ovo naśe doba serijske proizvodnje svega i svačega, uključujući drame i filmove, Vasiljev je sebi dopustio luksuz: potrośio je tri godine da bi napravio unikatni proizvod mène izrade. Isto je zahtevao i od glumaca. Sada se Cerceau daje u Teatru na Taganki. Meseéno igramo petśest predstava uzastopce i na svakoj od njih sa svojim drugarima iz komada pokuśavam da budem na nivou koji su postavili autori predstave. □ Ogonek, N 0,32,,32, 1986

Anatolij Vasiljev Glavni reditelj pozoriśta Skola dramske umetnosti. Diplomirao

organsku hemiju na Rostovskom univerzitetu. Služio mornaricu. Na katedru za režiju Instituta za pozorišnu umetnost (grupa M.O. Knebel i A.A. Popova) upisao se 1968. godine. Diplomiravši, režirao u Moskvi Price sa starog Arbata A. Arbuzova i mjuzikl Helo, Doli u Rostovu. Postao élan MHAT (Moskovskog umetničkog akademskog pozoriśta) 1973. godine, gde je debitovao predstavom Solo za sat sa klatnom O. Zagradnika. Rediteljsko ime donele su mu dve predstave na pozornici Moskovskog dramskog pozoriśta K.S. Stanislavski - Prva varijanta Vase Železnove M. Gorkog i Mladiéeva odrasla kői V. Slavkina. Za televiziju A. Vasiljev snima filmski spektakl Stepski kralj Lir I. Turgenjeva, a za radio priprema Sliku Dorijana Greja 0. Wildea. U Teatru na Taganki pozvan je 1981. godine. Godine 1985. tamo izlazi sa premijerom komada V. Slavkina Serso (Sabljice). Poslednjig godina bavi se pedagośkim radom. Predaje na Visokoj školi filmske režije. Visokoj školi za pozorišne reditelje-stažiste i na Sveszaveznom filmskom institutu. U Državnom institutu za pozoriśnu umetnost vodi dve radionice za zajedniéku obuku glumaca i reditelja. Februara öve godine predstavom L. Pirandellovog komada Sest lka traie pisca otvoreno je pozorište Skola dramske umetnostl Nedavno se nije mogao náci nijedan pozoriśni radnik koji nije bio oduševljen Mladićevom ođraslom kčeri. Odrasla kői i Prva varijanta Vase Zeleznove ponovo su otkrili čitavo pozorište. Svi su mi poznanici tražili da im nabavim karte za Kći. . . Čak mije bilo krivo. Kao da su se svi pozaljubljivali u reditelja Anatolija Vasiljeva. Jednom prilikom su svi njegovi glumci nastupali u Domu nauénika i svi se zajedno vraéali kuci. To je bilo lepo, kao u vreme mladog Savremenika. Ko u pozorišnoj Moskvi nije pominjao Pozoriśte Stanislavski i Vasiljeva? U njegovim predstavarna svaki trenutak je do tančina obrađen, što nije svojstveno drugim današnjim rediteljima. Virtuózán psihološki crtež. Tlak, samosvojan stil. Odmah je bilo jasno da će za tim dvema predstavama uslediti treća, četvrta i tako dalje. Drugaćije nije ni mogło da budę. Ipak je ovaj naś pozoriśni život glup. Koliko samo apsurda svuda oko nas. Umesto da neśto saéuvamo, mi ga uništavamo. Neko će reći da je lako biti posmatraé. Vasiljev je komplikovan kad radi, čudna narav i ostało. Sve je to, verovatno tako, a ipak je šte-

ta. U ovom našem poslu učestvuje mnogo ljudi i svi trupkaju po malom proplanku, pa se on na kraju sav ugazi, oćelavi. A sad, čik pronađi bas onog koji ga je izgazio. Suviše su gazili. Nikog ja ne ргекоrevam. Samo znam da su svi mnogo izgubili odlaskom Vasiljeva iz pozoriśta Stanislavski. Kakva glupost, kakva ludost. □ Anatolij Efros Sovremennaya dramaturgiya N 0.2, 1983,

Tobert Sturua Ne mislim daje sindrom Vasilj evä - tako zovem vreme koje je reditelj potrošio na pripremanje predstave - samo vremenski pojam. Nikako. To je estetiéka kategorija njegovog pozoriśta, u njemu je, osim toga, i čisto građanski smisao njegovog pozoriśta da upotrebim taj izraz u ovoj čudnoj kombinaciji. Ja sam se u svom radu sudario s nečim sličnim. Problemi koje postavlja reditelj, suština radnji koje treba da shvate i izraze glumci, sami po sebi zahtevaju određenu karakternost procesa. Sto su problemi i zadaci složeniji, što se više odnose na najvažnija i najopštija pitanja postojanja, tim veću karakternost traže od próba koje prestaju da budu probe u običnom pozorišnom smislu. Uopšte ne čudi što čovek traži kako da se oslobodi standarda, što se trudi da dopre do stvarne vrednosti glumaca i zbog toga se obraća glavnom svojstvu tog poziva - požrtvovanost, □

Viktor Slavkin Dramski pisac, autor Sabljice (Cerceau). Diplomirao tehnićke naukę i neko vreme radio kao građevinski inženjer. Od 1969. godine redovno objavljuje humorističke priée i feljtone u listovima i časopisima. U istom periodu učestvuje u radu estradnog studija Moskovskog univerziteta Naša kuća, koji prikazuje njegove prve komade. Dugogodišnji urednik rubrike za

satiru i humor u časopisu Mladost (Yunnost). Početkom sedamdesetih godina sa drugim dramskim piscima, koje su kasnije prozvali novim talasom (L. Petruševska, M. Rozovski i drugi), postaje član dramskog studija koji vodi A. Arbuzov. Premijera komada Mladićeva odrasla kći (1979) donosi mu slavu. Njegova delà počinju da izvode u inostranstvu, U izdanju Sovetskaya Rossiya 1983. godine izlazi njegova knjiga sa komadima Loš stan, Slika, dok Cerceau (1985) izaziva veliko interesovanje kritika. Vise pozorišnih agencija pribavlja prava za izvođenje. Viktor Slavkin radi i crtane filmove. Filmovi rađeni po njegovim scenarijima osvojili su vise visokih međunarodnih priznanja. Viktor Slavkin: Kada sam, kako i zašto počeo da pišem drame? Zvanično, dramski pisac sam postao 28. aprila 1979. godine. Toga dana je prvi put prikazana predstava Mladičeva odrasla kči u Moskovskom dramskom pozorištu K.S. Stanislavski, videli su je prvi gledaoci, a, na kraju predstave, kada je odjeknuo neočekivani pljesak, prvi put sam se popeo na pozornicu i poklonio se kao profesionalni dramski pisac. Dotle su se mojim radovima bavila studentska pozorišta i amaterske družine. Pisao sam groteskne, metaforične komádé. U Losem stanu junaci žive u streljani; u Zimi junak čitav život provodi u kuci jer se plaši hladnoće iako je napolju žega; u Orkestru muzićar gubi ključ od futrole i zaboravlja koji je instrument unutra . . . Pośle sam napisao Sliku u kojoj je bila samo jedna uslovna sloboda, ostało je, što kažu, iz života. Dopala mi se ta forma pa sam zaseo da pišem Kći. Zaśto sam postao dramski pisac? Pozorišni svet upoznao sam prvi put u studentskom pozorištu. I samog Anatolija Vasiljeva sreo sam jedanaest godina pre Kieri jer je on tada bio rukovodilac Univerzitetskog pozoriśta u Rostovu na Donu, a ja sam bio autor Naše kuće. Nisam mogao da zamislim pozoriśte bez trupę, A ona se odjednom raspala ... Ja sam međutim, i dalje nastavio da za njih piśem drame. Pośle sam došao u studio za mlade dramske pisce kod Alekseja Nikolajeviéa Arbuzova. E, to je bilo divno društvo! Jedina okolnost koja je sve nas mučila bilo je to što naše komádé niko nije igrao. I Rozovski, i Kučina i Petruševska tek su kasnije doživeli svoje premijere. A meni nikako nije išlo ... I