Bitef

celo veće je reč o tom Ovde dole, što može da se protumači i kao pakao duśe. lako pozorište Serapion prikazuje uvek fantastične komádé, čiju zagonetku mi više osećamo nego što razumemo, ovoga puta postoji realna polazna tačka. Ansambl je na jednom od svojih putovanja dospeo u Barcelonu, gde je otkrio čitav niz lokala u kojima nastupaju čudni akteri: nekadašnji operski pevači sa ostacima svoga glasa, mladi telenti koji još možda i imaju svoju budućnost, nespretne balerinę, koje smenjuju jeftini šarmeri. To je polazna tačka maštovitih komada koje je razvio Piplits. Osim toga, sa A Bao A Qu mislio je i na sopstveni lokal u podrumu, koji je često mesecima prażan a ispunjen je životom tek kad ga ispune ljudi, kako glumci tako i gledaoci, i kada se orijentalni kućni duh pojavi u bečkom rukavcu Brigiién. To je, kao i uvek, spektakl koji povuče sa sobom. Maštovita scenografija deluje s vremena na vreme upotrebljeno, ali su je svojom rukom uradili članovi ansambla.

Ljudi še surovo ponaiaju jedan prema drugom: muškarci tuku žene, ali ni one ne zaziru mnogo kad pesnicama krenu na svog partnera. Oni gaze i bacaju jedan drugog sa pozornice da bi sami briljirali u svetlosti reflektora. Pojavljuje se neuredna primadona, jedna nespretna balerina pada stalno na nos, podmitljivci svih vrsta smenjuju jedan drugog, najavIjivači, pevači, šarmeri iz predgrađa. Drastično izvitoperen Sopenov valcer na klaviru pretvoren je u igru koja se završava u haosu. Čas se podižu magle, čas smo u tamnoj šumi, čas na svetlucavoj varijetskoj pozornici. Veliki brój simboličnih slika svakako ima svoja značenja, samo mi ne znamo koja, Život u podrumu odražava onaj život gore, sa svom njegovom surovošću, komedijaškom sujetom. Reditelj je vise kao ukrotitelj, trupa dospeva u ovom oveštalom scenariju uvek ponovo u haos. Piplits prikazuje tačno inscenirani haos, koji je istovremeno svet slika mračnoga sjaja koji gledaoce uvlači u svet zagonetki. To nije samo pametno i maśtovito zamišIjeno, već se i izvodi sa zapanjuju-

ćom preciznošću i tačnošću. Kućni düh A Bao A Qu razvija se kao düh fantazije. I ovim nadrealistićkim spektaklom članovi ansambla su uspeli da stvore predstavu koja gledaoce neumoljivo drži jedan i po sat u svojoj vlasti. □ Otto F, Bier

Veče od koga ostajete nemi ■ A Bao A Qu - sta bi to mogło da ■ budę? Sigurno je samo malom : broju upućenih poznało da je reč ] o tajanstvenom biću iz jedne ori- 1 jentalne priče. Šira publika će tim ; pre da poveže čarobnu reč abra- l kadabra, jedna za mnoge možda < detinje naivna asocijacija, ali koja i je duhu nőve predstave pozorišta ] Serapion zapravo bliža od svakog i stručnog znanja. j Jer, zbilja je čudo śto je Erwin Pip- i

lits uz pomoć svog ansambla stvorio. Beznadežno, ruinirano leži dekor pred gledaocima: unutrašnjost malog pozorista, pohabana sedistä, pocepana zavesa, ispred malo udubljenje za orkestar, pre "udubljence" za orkestar sa dotrajalim grudobranom, mutna svetlost dopire kroz male prozore, na kojima je poslednja kiša ocrtala u sloju prašine sive talase. I u ovom gadnom, samotnom carstvu mrtvih, u ovom hadu, uskim stepeništem penju se mračne spodobe, dvolične figure, upravo kao da imaju pre nešto da sakriju nego da nešto pokažu. Ipák, čim se otvori zavesa, upravo oni koji su pre kratkog vremena izgledali tako zatvoreno razigravaju vrtlog śarenih siika: diletanti, amateri a i poneki talenat iz novog pokoljenja iii ono što se smatra takvira, traže svoju sreću, svoje spasenje, na tim trulim daskarna, toj raspadnutoj pozornici, kojoj oni svojim trudom, svojim većinom neuspešnim umetničkim naporima udahnjuju život. Ovde nisu potrebni prospekti, niti projekeije, čovek je taj koji postiže da zaboravimo ispucale zidove, tape-

te koje kao dronjci vise sa zida. Čovek sa svojom verőm, svojim nadama, svojom snagom svojim slabostima, koje - iako jedva osvetljene tek svetlošću ispred pozornice - susreéu gledaoce groteskno izobličene. U središtu tog smušenog kretanja stoji upravnik pozorišta, skoro ukrotitelj, koji haotičnu gomilu, svoj ansambl, drži s mnogo muke pod kontrolom. Ako on samo nakratko napusti scenu, komád se raspada, pasaż koji možda oslikava poneko mukotrpno iskustvo samog Erwina Piplitsa. U svakom slučaju, i ostali deo večeri otkriva mnogo iz istorije pozorišta Serapion; kao što A Bao A Qu, to mistično biće, tek kroz čoveka oživljava, tako se i memljive zi dine zatvorenog bioskopa Vindobona bude iz svog sna tek dolaskom umetnika i gledalaca, snagom njihove imaginacije, snagom njihove predstave: kao poljubac Trnoružici, koji je istovremeno uzrok i predmet ove fascinantne večeri. Prosto je neverovatno sa kolikim bogatstvom zamisli, koliko preciznosti i unutrašnje doslednosti je ostvaren A Bao

Л Qu. Lakrdijaśka komika sjedinjuje se namerno sa momentima lepote koją oduzima dah, mima estetika nalazi se pored glasnog humora, što sve izaziva veliko uzbuđenje kod gledaoca, skoro detinje uzbuđenje koje nikako ne pepusta. Bilo bi nepravedno izdvojiti bilo koga iz ansambla: svł su pružili vanserijski kvalitet, bilo daje reč o prikazivaču, muzičaru, scenografu ili kostimografu. Svojim poZorištem bez reči svi su oni i kritičare - bar za sat i po - ostavili bez reči. □ Wolfgang Freitag

124

IîITIEI 1

@l#