Bitef

basti kao stvorenoj za fantazme à la Greeneway, u zamku d’O. Metalnoplava konstrukcija cirkuske šatre jasno se ocrtava u noci. Na vrhu baldahina pojavljuje se Altaï, cirkuski najavljivaè, èovek koji ima samo trup: Publiko, gledaj.... Altaï ima kreštavo-piskavi glas Joela Greya iz Kabarea. I kao on, i Altaï nas poziva na putovanje bez povratka u jedan drugi svet. Freaks su upravo počeli. Jer, ma kako to neobično izgledalo, šokantni film Toda Browninga postao je pozorišna predstava. A ta predstava će dugo ostati u sečanju onih koji će je gledati. I to zato što je reć o izuzetnom pozorišnom trenutku. Secamo se price o lepoj Cléopatri koja se poigrava Ijubavlju liliputanca Hansa, a sve se to dešava u cirkusu, gde zajedno žive nakaże i umetnici. Takode se secamo da se Cleopatra udaje za liliputanca Hansa zbog njegovog novea, da pokušava da ga otruje, a da je, na kraju, oni koje je ona prezirala pretvaraju u pticu. Sve se to może videti u filmu Toda Browninga. Sve to se, takođe, może videti u ovoj predstavi, koju je jedna neverovatna mlada żena

adaptirala i režirala. Ulazak Geneviève de Kermabon u pozorišni svet je munjevit. Ima trideset godina, plave oči koje vas nepokolebljivo gjedaju i blagost koja je velika kao i njena odlučnost. Odmalena, ona puźe, ona se svuda penje. Pre nego što se popela na leteći konopac (što je njena specijalnost), u dvadesetoj godini je vežbala akrobatiku na tlu. A zatim je, sa četiri drugarice i jednim psom, osnovala putujuéu trupu Trafalmador. Iśle smo od jednog do drugog grada u jednaj krntiji i na ulicama smo izvodili akrobatske tacke i madioniéarske trikove. Volela sam to; na alici je sloboda . Radila je i sa cirkusom Magic Circus Gérôma Savarya. A pre osam godina postavila je predstavu La Strada. Posto su joj bila potrebna autorska prava, pisała je Felliniju na adresu Studio 5 Cineccità. Fellini nije odgovorio. Onda je ona auto-stopom stigla do Rima, bila izbačena kad je htela da uđe u studio, preskočila je zid (nije loše biti akrobata) - i Fellini je bio übeđen. Sto se ■lice Freaksa (nakaza) Geneviève de Kermabon već pet godina żeli da ih postavi na scenu. Rekla je samoj sebi: Pošto nisam poznała, potreban

mi je žestok projekat i, na kraju , imaću lovu. Zamisao je bila dovoljno žestoka da zavede Petera Brooka, koji kumuje poduhvatu i koji je Kermabonovoj pomogao u njenim umetničkim nastojanjima. Niśta ne želim da dokažem, ne želim da provociram niti da moráliséin. Želim samo da ispričam jednu priču. Zato sam radila sa pravim nakazama. Kermabonova žali što je uticaj raznih udruženja u Francuskoj osudio hendikapirane ili nakazne na izbor cirkusa ili ustanova. Svako treba da radi ono sto żeli. U predstavi Freaks glumac je svako, i upravo to daje predstavi izvanrednu snagu i ogromnu lepotu, □ Brigitte Salino, L’événement du jeudi, 14, do 20. jula 1988.

Beleška о likovima Dżin Balambaï je iskasapio sopstveno lice i stvorio od njega živu ranu, duboku kao što je njegova tuga. Unakazio se za sva vremena iz ljubavi prema żeni koją je umrla na porodjaju i prema svome detetu. Nekoliko godina kasnije, Balambaï se na svoj način zaljubio u Maïvu, mladu żenu bez ruku i nogu, sa kojom se paizgled, priroda još surovije poigrala nego s njim... Balambaïu se najviše dopadało da po ceo dan na svoj im velikim rukama nosi Maïvu kao kakvu dragocenost. Divio se njenoj pameti, njenoj Ыаgosti; bio je zaljubljen u to nedovršeno telo, čiji su oblici bili kao u grekę statue. Osećao je fizičko zadovoljstvo dok je nosio tu mladu żenu koja mu se prepuštala sa apsolutnim poverenjem. Ni u jednom trenutku on nije pomislio da zloupotrebi ili naruši

taj prećutni sporazum tražeći makar i najbezazlenije milovanje. Maïva je bila zahvalna dżinu na čistosti njegovih namera i bila je ponosna na nežno i naivno poštovanje njene posebne lepote. Balambaï nikąd nije govorio, pevao je kad mu se ona smešila, nosio je svuda gde je to ona żelela... On je hodao za nju. Maïva ja najviše od svega volela slikarstvo. Lišena fizičke samostalnosti, ona je to u velikoj meri nadoknadjivala maštom i stalnim obogačivanjem svoje izuzetne ličnosti, svog nadmočnog duha, čije je granice svakoga dana pomerala. Prevazišla je nadu u Ijubav i bila je dovoljno mudra da je se liši i dovoljno pametna da zbog toga ne pati. Osećala se, bez ikakve sitničavosti, tako nadmoćnom u odnosu na Ijùde koje je vidjala. Pogadjala je njihove misli, znala je sta ih pokreće. Bila je toliko iznad da je za nju bilo glupo da se poda ćoveku koji je verovao da joj čini dobro što žudi za njom. Joseph-Joséphine voli Hercula u isto vreme kao majka, kao Ijubavnica željna njegovog atletskog tela, i kao zreo muškarac dirnut mladošću dru-

gog bica. .. Ova priča je za njega (nju) poćetak procesa starenja. Na početku predstave Joseph-Joséphine je veoma lep(lepa) i poželjan (poželjna). Na kraju, a da on toga nije sasvim svestan, samo još njegove oči imaju blistavi sjaj mladosti. Beda uvele lepote... Ipak, ostalo je nešto u njegovom držanju što govori о njegovoj navici da se oseća lepim(lepom). Nemoguće je da ga neko može poželeti, pa ipak... ! Phrosoa je bio glas da voli žene, a da se ne vezuje ni za jednu od njih. Kao je iz avanturè u avanturu i svoje osvajačke poduhvate je ostvarivao van cirkusa, jer je bio suviše mudar da bi se vezao za nekoga s kim radi i ko če ga, pre ili kasnije, ismejavati ili naširoko i nadugačko prićati о njihovoj propaloj vezi. Od nesreće koju je doživeo, jedino je cirkus mogao da ga vrati u život. Zato je želeo da sačuva to mesto. A onda se Phroso zaljubio u Vénus i u strahu da ne doživi neuspeh kod nje, užasna stidljivost iz njegovog detinjstva se ponevo pojavila, To ga ispunjava ćudjenjem i duboko uznemirava. U Vénusi je postojala ćudna meša-

vina zrelosti i ślepe detinjaste naivnosti, kao i jedna neobićna osobina da u dodiru sa stvamošću potpuno i iskreno skriva svoje lice iza vela. Vénus je imała potrebu da raašta о Ijubavnicima koji će biti po njenom ukusu. Da bi volela dušom i telom, ona nije mogia drugačije. I pored svega, ona je navikla da trpi surove Ijubavne ne.uspehe sa rauškarcima. I uvek je kod poslednjeg po геdu otkrivala nešto što je dovodilo u pitanje opštu predstavu koju je ona imała o muškarcima i koju je stvarala ispoćetka, izuzetak koji potvrdjuje pravilo ... Možda je bolje kad iovek nije svestati da se vara u pogledu voljenog bica. Samo jedna snaga prevazilazi Herculovu, a to je snaga Boga ili Djavola. U najgorem slučaju, on bi mogao da se bori sa elementima... Hercule je bonvivan koga ne muci nijedan od kompleksa koji truju živote drugih Ijudi. On néma te üzlete duše, on ne oseća ono srećno podrhtavanje koje u naraa izaziva ljubavno uzbudjenje i nespokojstvo. On instinktivno žudi za onim osobama koje može da poseduje. Mudar je na životinjski način. Cléopatre je kao i Hercule, raskošne

lepote, puca od zdravlja i čvrsto je uverena u svoju superiornost. Otkriée Hansovog bogatstva daje nov polet i nov smisao njenorn životu i njenim idejárná, koje polako počinju da atrofiraju u cirkusu, Taj flert, tek jedna zabava za koketu, Cléopatri pruža neočekivanu nadu za raskošnu budućnost ... Ona kod Hansa ne oseća samo požudu već i vrhunsko obožavanje koje se retko sreće kod muškaraca. Njoj se dopada da prinese žrtvu na oltár tog obožavanja i da vidi kako će Hans uspeti da pomiri uzvišeno i ovozemaljsko ... A ako je on povede ka još nedoživljenim osećanjima? I dok ga truje, ona veruje da uspavljuje i njegovo nepoverenje i, premda je ono tu, negde oko njih, ona odaje počast njegovom krevetu. Pošto je Cléopatre sa gnušanjem odbacila Hansove prijatelje za vreme svadbenog slavlja, Hans otkriva svoju promućurnost 1 moć samosavladjivanja, pretvarajući se da i dalje oseća za Cléopatru isto bezumno obožavanje kao i pre njihovog venčanja. On svim čulima i do kraja uživa u tom telu za kojim je toliko dugo żudeo, i oseća jako zadovoljstvo ispunjeno gorćinom dok obmanjuje Cléopatru puśtajući ję da veruje da

13171=1=