Bitef

skovskora Pozorištu mladog gledaoca prisečamo se Bloka, naime da je autor Psečeg srca bio njegov savremenik i da su obojica doživeli isto istorijsko vreme. Predstava je iznikla u nesrečnom kolektivu. kolektivu u krizi, gde je rediteljka Henrijeta Janovska tokom próba morala da upoznaje nepoznate glumce i savladava njihovu nesrečnu dugogodišnju deprofesionalizaciju. Čudno se doimala ta predstava iznenadnih montažnih spojeva koji škripe zbog nespojivosti kontrasta. Duž proscenijuma je u nanosima beživotno ležao cmi bulgakovski sneg, sneg - pepeo. sneg - prah, uništen u društvenoj kataklizmi i slomu života; mrtvo i nečujno padao je iz višina na ramena i glave prolaznika gonjenih vetrom i raečavom. I na istom mestu, u dubini scenskog prostora, svetlucala su dva niza stubova svetog hrama iz Verdijeve Aide, sve manjih u perspektivi. okruglih i močnih, u zlatu, i purpumirn nitima staroegipatskih crteža (scenografija S. Barhina). Črni sneg je škripao pod izandalim donovima Moskovljana 20-ih godina i pod teškim vojničkim čizmama. A po njemu se nečujno i bestežinski kretala i savladivala njegovu sipkavu i suvu masu četvorka vitkih ljudi u zlatnoj faraonsko j odeči. Moskovljani 20-ih godina sedali su na kraj pozomice i zavijali zbog odsustva utočišta i sopstvene podivljalosti. Međutim, u stenjanje se uplitala najnežnija arija iz Aide i zvukom minulog života koji je negovao lepotu T odjekom iščezlih svetova zaglušivala, spirala lelek. Amaterski duvački orkestar je grubom grmljavinom parodirao Verdijev marš. Teškim i velikim korakom, sa stegnutom harmonikom ispod miške, za muzičarima je hitao mornar - invalid. Piovile su zlatne figure, razgledale naivno ruševine svemira, osvrtale se onostranira. tamnim, duguljastim očima," Aleja se završavala jednim stubom, odvojenim od ostalih, močnim, počrnelim od plamena, razjapljenim od šuta. Pored ranjenog stuba postepeno je osvetljavan kutak ljudskog staništa, svetlucao mahagóni starinske komode i fotelja, beleo se stolnjak na stolu postavljenom za obed i vatrice se rasprštavale po brušenim ivicama kristala: razorena svakodnevica nudila je znak o sebi; ili je, možda, lepota ukinuta epohorn svedočila o svojoj stamenosti; iii nada da če se ljudi vratiti skladu, ljubavi. spokoju. Uništepa prošlost uporno je podsečala na sebe. Svet raspadnut na komadiče dizao se kao mozaik kreštavih nesklada. Predstava, proizišla iz nevelike novele. ispoljila je neočekivanu širinu. Osnovu za to, podršku i podsticaj za rediteljsko maštu pružili su majstor-

ska dramaturška obrada savremenog dramaturga A. Červinskog. koji je iskoristio fantastičnu temu Psečeg srca (opštečuveni profesor Preobraženski presaduje psu - lutalici ljudski možak i organe), dijalozi iz novele nabijeni snažnom komičnom i dramskom energijorn i organski scenični i mnogi motivi i situacije ranije i kasnije Bulgakovljeve proze. Tu je Dom - simbol čovekove zaštičenosti i skrivenosti od napada na dostojanstvo i slobodu. Leporečive sitnice (B. Pasternak) izniču slobodno i nestašno: živa i neživa obeležja drama, novela i romana Bulgakova. Čekisti u surim frenčovima, koji su došli s Lubjanke da čuvaju profesorski mir, preselili su se u predstavu iz Kobnih jaja. Spodobau crnora. vitka i lelujava, podseča čas na Volanda. čas na zlog opsenara Korovjova. Boca sa zejtinom u zembilu Stariče koja je došla da vidi psa koji govori, stigla je tu iz torbe čuvene Anuške. one iste koja je u Majstoru i Margerili bila uzrok pogibije direktora Masolita Berlioza pod tramvajskim točkovima. Sveprisutan cmi sneg je iz Pozorišnog romana, odnosno naslova komada dramaturga - samoubice Maksudova. Predstava je puna Bulgakova - mladog. podsmešljivog. neustrašivog, koji mrzi kroz smeh; i onog kasnog. mudrog, koji je spoznao tugu, tragičnost pravolinijskog umetničkog uspona na Golgotu, odricanja i prisilnog čutanja. Bulgakov je dat u slobodnom i širokom odnosu sa čitavim svojim stvaralaštvom. Čak su i boje u predstavi - cma, purpurna. zlatna njegove omiljene boje žive vatre, ognja koji prečiščava, infernalne, paklene rasplamsalosti, Surarak koji vlada u uličnim prizorima potice iz Bulgakovljevog uvažavanja tog najvažnijeg, tajanstvenog časa kad se dešavaju največe premene u čovekovoj sudbini, U predstavi živi Bulgakovljeva vera u čuda, dijaboliku, tajanstvo neobjašnjivih preobražaja u prostoru i vremenu. Uzgredni pomen u noveli da se Preobraženski odmara slušajuči Aidu u Boljšom teatru dovoljan je da se razvije efektan i sadržajan igrokaz sa zlatnim faraonima koji se dive novom svetu. Bulgakov je prisutan i kao savremenik velikih književnika i velike književnosti grarričnog vremena revolucije. Blokov vetar, ledena mečava u rashladenim prostorima u kojima se još do nedavno živelo, guraju u leda i gone ljude zalutale u crnom snegu. Orkestar u dugim vojničkim šinjelima preseca pozornicu odsečnim korakom Dvanaestorice. Bulgakov, klasik sovjetske književnosti u najvišem smislu te reči. ponovo je.sjedinjen u predstavi sa glavnim kopnom ruske klasike po tome kako

se neustrašivo i trezveno (slično Dostojevskom i Tolstoju) zagleda u čoveka. istražuje ga i traži rešenje mučnog pitanja opasnog za čitavu epohu: spremnost čoveka 'na velike društvene preobražaje i saglasnosti spoljašnje revolucije sa unutrašnje-duhovnom. intelektualnom, moralnom evolucijom. U središtu prefinjene, u detalje razradene rediteljske strukture je čovek. Izvanredna analitička energija predstave iskoriščena je da se usredsredeno i trezveno. bez raznežavanja i nepoštedno oceni onaj ljudski materijal koji je revolucija imala na raspolaganju. na čiju je energiju i delatnost računala, ponekad se ne prevarivši u svojim očekivanjima, ponekad nailazeči na uporno neprihvatanje i strah, a ponekad spoznajuči, tragično, kroz iskustvo i praksu. da se aktivnost može pretvoriti u životinjsku, slepu, rušilačku silu ako razum i duša spavaju i ako je moralni princip nerazvijen. U predstavi koja nije režirana nimalo dramski, več sigurno i autoritativno, susreču se dva pogleda. Providenje samog Bulgakova, koji je, iako još mlad i daleko od stvaralačkog zenita, ipak pogodio mnogo onoga što če postati bol, užas i prekletstvo stvarne sudbine revolucije i kobno izopačenje njenog razvoja. I pogled rediteljke - naše savremenice. koja zna šta je bilo i šta je zaista bilo i čega. prema uzvišenim idejama začetnika revolucije, nije smelo ni moglo biti. U predstavi su (sa malim izuzecima) podjednako zanimljivi i složeni i ravnopravno nose svoj problem i veliki i mali likovi. Dobijen je gust i mnogolik ljudski fon. Tu je trojka članova kučnog saveta koji su stigli da rekviriraju jednu sobu u profesorskem stanu kao živ i značajan citat iz ranih posleoktobarskih godina. Naročilo pada u oči voda trojke Švonder (A. Zukov) koji se odlikuje inteligencijom, pažljivim književnim rečnikom, umilnom, tihom, nagovaračkom intonacijom. Pošto je preživeo telefonsko poniženje (veliki šef je naredio da profesora Preobraženskog ostave na miru), Švonder skida masku oduševljenog agitatora übedivača i sasvim se utiša, ali u toj tišini svetlucaju tvrdoglavost i zloba. Jasno je da če se vrati ti. nači način da dokrajči, pritisne društveno tudeg speca. Druga trojka и frenčevima - prvi, drugi i treči s Lubjanke, gotovoje nemušta. Samo najstarij i u kritičnim situacijama, bučnim skandalima, mirno ponavlja jedno isto pitanje: Ne smeta vam profesor nimalo?. Glumci G. Porter, A. Bikovič i A. Velikovski osetili su i vaspostavili parodičnu. parafletsku stihiju bulgakovskog pisma. Na kraju se, kao raštimovana violina u opšti orkestar žalbi. upliće sovgospojica - sekretarica (T. Abdj Uhanova) koją bez šale i sasvim ozbiljno obečava da če se obesiti, kojoj se stomak naduo od čorbe, pluča ne valjaju. a ljubavnik spada u nove rukovodioce i prisiljava je da nosi čipkane gačice čak i po mrazu (za razliku od njegove zakonite Matrjone). S lužnim i stoickim čudenjem, rastrzan i zapušten, posmatra raspad sveta kučepazitelj Fjodor (V. Saljnikov), u papučama umesto u nečijim ukradenim kaljačama. On svaku životnu katastrofu rezimira kratkim i različito intoniranim; E pa, to je to! (Jedna od boljih tragikomičnih, bulgakovskih uloga u predstavi.) Glumci ovog pozorišta, nepoznati i nerazmaženi slavom, koje je novi reditelj podstakao na stvaralačko delovanje, pokazali su da su sposobni da učine ono što je dostupno samo najboljima u modemom pozorištu. U kratkom pozorišnom vremenu, sa minimumom reči, malo radnji (nadnje čekista u frenčevima. Fjodora, predstavnika kučnogsaveta namerno se ponavljaju i mehanički udvajaju) oni glume sadržajno. psihološki i društveno tačno. krupno. sa smislom za stil i žanr reditelja, održavajuči forma i ne zaboravljajuči Bulgakova. U torn smislu nisu izuzetak ni otmena, milosrdno-dobra sobarica Zina (N. Korčagina), ni gazdarica kuhinjskog carstva Darja Petrovna (L. Larionova). ni mršava veštica sa kobasičarskom kukom u ruci. starica sa ulice koja je svratila da baci pogled (N. Podjapoljska). Tako stižemo do trojice junaka predstave. Pokretljiv, otmen, dobar. übeden da se svaka životna komplikacija može rešiti übedivanjem i nežnošču, svadalica kao petlič koga razdražuje ljudska tupost. to je profesor Preobraženski (V. Volodina), koji je izveo prva na svetu operaciju i dobio zastrašujuči hibrid čoveka - psa, čoveka - zveri. To nije baš junak iz novele u kojoj je Preobraženski močniji. vcličanstveniji, gnevni genije, nadličnost. U predstavi je glumač možda preterano pažljiv pa ispoljava detinjastost, neposrednost, životne slabosti i čudaštvo heroja. Medutim, luga u poslednjim epizodama, užas pred nehotice stvorenim gadom, ne-' znalicom, siledžijom Šarikovira, to je pravo i tragično. Profesorov pomočnik doktor Bormental (V. Dolgorukov), prijatan i delikatan, u senci veličanstvenog šefa, prelazi čitav put ka pobúni, ka neustrašivom protivdejstvu Šarikovu od koga, kao čovek intelekta i duha, štiti svoje i tude dostojanstvo. Sárik - Šarikov piše u programu potpuno u skladu sa činjenicom da A. Vdovin igra obe uloge: dobrog, vis-