Bitef

autor, opioman, zagnjuren u krajnja iskustva; jedan od prvih čitalaca Freuda; usput übica svoje žene,koji u Commedia Tempio, nastaloj 1990. godine, igra ulogu inspiratora zagrobnog sveta kojim Nadj vaskrsava utopiju pozorišta sastavljenog isključivo od gesta i muzike. Drugi umetnici, na svoj način, i g raj u tu ulogu Les Echelles d'Orphee: kao kanjiški berberin, čovek koji brije žive i mrtve i koji, da bi vežbao, najpre primenjuje svoju veštinu na zategnutoj koži balona, kao i dobrovoljni gradski vatrogasci, muzičari i glumci-amateri koji su u Vojvodini 1909. godine tumačili Les Enerves Eugenea Labicha, kao i poezija Otta Tolnaia, kanjiškog pesnika. Kad je reč o scenografiji - mašina za vrtoglavicu Kad je reč o scenografiji, dijabolična mašina (Gouryjeva) sipa zámke, lažne fioke i prave trompeľoeil, sve smišljeno da se umnoži valcer rekvizita i valcer izvodača, mašina za vrtoglavicu. Bez čvrstog identiteta - što Josefa Nadju daje pravo na sve slobode. Nije nekorisno znati da vrlo blizu tom osečanju vrtoglavice, pa znači i praznine, na sceni i g raj u muzičari i igrači, od koji h tuce njih, ne računajuči koreografa i kompozitora Stevana Kovacsa Tickmayera, potice iz te pokrajine Vojvodine, koja ne priznaje nijedan pasoš madarski, srpski, hrvatski ili jugoslovenski - nikakvu vrstu čvrstog identiteta. Odatle do pomisli da ni ljudi ni životinje nikad ne mogu da odu iz Kanjiže, da se oslobode i vrate da bi tamo umrli ili vaskrsli - postoji samo jedan korak koji Josefu Nadju daje pravo na sve njegove slobode. Brigitte Paulino-Neto Journal du Theatre de la ville

JOSEF NADJ: VOJCEK Josef Nadj, Mađar iz Srbije, naseljen u Orleanu, ispoljava talenat groteskom kojom rukuje umetnošću i ružnima, gadnima i zlima, kojima udahnjuje žestinu i nežnost i obdaruje ih pokretljivošću u rasponu od pasivnosti šljunka do nežno zlobne aktivnosti jagnjeta. Višestruko obrazovanje Josefa Nadja obuhvata pantomímu i cirkus (o čemu svedoči nedavno ostvarenje Le Cri du caméléon). Zahvaljujuči tome, kadar je da izuzetno dobro kontroliše sve svoje pokrete i kreče se po ograničenim prostorima koji mu se posebno dopadajú: stešnjenim i mračnim, Zakrčeni jadnim predmetima i otpacima, punim otvora i zamki. Ima ih u svim njegovim koreografijama: Pekinškoj patki, Comedia Tempio, Anatomiji zveri. D Vojceku, svojoj najnovijoj predstavi, Nadj nastavlja da oblikuje svoje izvodače prema svojoj viziji sveta, istovremeno nežnoj i svirepoj sa svojim blatnjavim otpadnicima, otudenicima, bogatima poezijom i iskrenošču, koje samo ludaci, nesposobni da prikazujú svoja osečanja, uspevaju da izraze spontanošču pokreta, ovde samo prividnoj. Priča o Vojceku je plod trajektorija i poteza petorice muškaraca i jedne žene, naizmeničnog mučitelja i mučenika, veoma pokretljivih, ali isto tako krupnih obdarenih snažnom energijom, koje je ludilo učinilo sasvim ravnodušnim. Odlično tumačenje Nadja, čiji je pantomimski dar (Lice i telo) od početka stekao naklonost gledalaca, prenesenih u neki ambijent mekan kao vata. Nadj je stalno na i vi ci da eksplodira u scenskom sanduku, nekoj vrsti kaveza za pacove, ali súvise malom i u svojim najtešnjim uglovima naseljenim gotovo životinjskim pomicanjem te čudne porodice, hiperuznemirene i bizarne, koja jede staklene kuglice i preteči se igra dugim noževima. Predstava velike Lepote. Elisa Vaccarino Ballet 2000