Bitef

1. pubertetska radost korišćenja "nepristojnih" reči; neobuzdana, bezbrižna mašta, koja ne brine o problemima forme, neopterečena umetničkim normama i tendencijama svoga vremena... To je ono što Ibija činí bliskim deci u njihovim crtežima i naivnim slikarima u njihovim slikama i što mu daje svežinu prvorodené ideje, improvizacije srečne slučajnosti; 2. napetost izmedu beživotnosti lutki i živosti reči; između ograničenih mogučnosti izražavanja dn/enastih aktéra i jezika prepunog asocijacija, kóji nas od jedne do druge reči vremenski i prostomo premešta u svet naše mašte, kóji nas takoreči telegrafskom brzinom môže izvestiti o emotivnim preokretima. S druge strane, marioneta poseduje mogučnosti kojih je živi glumac lišen: ne mora stajati nogama na tlu... Možemoje munjevitom brzinom pokretati kroz prostor, možemo je pustiti da u velikom luku leti kroz vazduh, čak joj možemo oduzeti sve njene udove a da pri tom ne uništimo njenu celinu i verovanje u njen "život". Lutke imaju sopstvena pravila, sopstvenu logiku, kóje mi kao gledaoci brzo prihvatamo. Logika živog glumca je drugačija. Ona proizilazi iz iskustva stvarnosti kóje nam je - publici i izvodačima - zajedničko. Nadgradnja situacije likova na pozomici i njihov razvoj ne mogu ignorisati to iskustvo. Možda je opravo u tome največi problem kóji Jarryev Ibi stavlja pred pozorišne stvaraoce - inače bi se svakako češče vidao na pozornicama. Ovo čudovište Ibi nije vremensko. Uvekje postojalo i uvek če postojati, sve dok bude bilo Ijudi. Zbog toga se ne môže uvrstiti ni u jednu epohu. Na isti način su neograničene njegove negatívne osobine u svim nijansama: brutal-

nőst, pohlepa, kukavičluk, zluradost, netoierantnost, egoizam, uobraženost, nezainteresovanost (da nabrojimo samo nekoliko...). Zbog toga mu je takođe dozvoijeno da ne pripada пі jednoj određenoj partiji, klasi ili religiji, kao ni jednom tipu Ijudi. Ibi je univerzalan, pripada svima... Usresređenost na jednostavne, univerzálne situacije i tipični najjasnije izraženi gestovi, pri čemu je mogučno veoma direktno posredovanje misii i emocija likova na pozomici: to su karakteristična obeležja lutkarskog pozorišta... i pantomime. Oni imaju mnogo zajedničkog. Ideja da se Kralj Ibi "prevede" u pantomímu zapravo je veoma bliska i mene čudi da tojoš піко nije pokušao. To, doduše, nije lak zadatak. U radu na ovoj inscenaciji, u stalnoj konfrontaciji Jarryevog teksta i mojih zamisli, radilo se o tome da se verbalno bogatstvo originala pretoči u izražavanje pokretom na takav način da se gledalac ne oseti uskraćenim u pogledu literamih kvaliteta komada. U stvari, osnovna situacija kóju ovaj tekst ocrtava veoma je jednostavna. Dijalozi, medutim, omogučavaju nijanse u odnosima i karakterima i baš u tom pogledu se mogio naci mnogo onoga od čega se mogio napraviti nešto što je konkretno i vidijivo. Pre svega se radilo i o tome da se dokuče takvi aspekti komada kóji su u švom literárnom uglavnom ostali skrivení. I najzad: želeo sam da izbegnem opasnost da se ovaj elementarni i istovremeno beskrajno raznoliki lik Ibija učini jednoznačnim, da se na neki način plakativno dovede u vezú sa današnjom realnošću. Čak i ako ta realnost pruža dovoljno dokaza kóji ukazuju na t 0... Želeo bib još da podsetim na moj veliki doživljaj kóji je u ne manjoj meri uticao na realizaciju sadašnje insc-