Bitef

Prizor i poetika (...) I namah smo se svi pripitomili, gledajući predstavu, svi bismo mogli da se pripitomimo. Zbog toga što je predstava sazdana u jednom koherentnom, stilski dôslednom, promišljenom i znalački rešenom sistemu simbola, suzdržana u izrazu unutar sfere prirodnih Ijudskih oseóanja, vizuelno jednostavna i precízna, übedila nas je u to da još ima smisla verovati u pozorišnu umetnost, da u nama još nije izumrla "klica dobra", do još postoje vrsni znalci tumačenja misii. Da ima još onih kóji umeju da misie, kóji raspolažu odnegovanim osečanjem za lepo, iznijansiranlm unutamjim duhovnim svetom, jer je sve to neophodno za interpretacja poezije i, pogotovo, za njeno vizuelno predočavanje (...) Pred ñama se odigrao sam život, i u metafizičkom, i u fizičkom smislu reči, kao što je u jednom trenutku, u desnom uglu scene, iz nečije sake, u tanušnom mlazu, iscurio svetlucavi, suvi pesak. Videli smo život, kóji sadrži i muke rađanja, i vedrinu razuzdanosti, trenutke fine íirike, ali i smrt, izopštenost dakle velike i ekstremne suprotnosti. Kakav je i sam život. Največim delom je beo ili cm, poput rđe erven ili siv, all nađu se u njemu ponekad i žive boje, poput žuté - o tim bojárra precizno govore kostími i dekor predstave. Vidi se da je predstava rezultat promišljenog i usklađenog zajedničkog rada u kojem su svi protagonisti svoje zadatke obavili na najvišem nivou... Stoga u našem sečanju na ovu predstavu ne ostaju toliko imena njenih tvoraca, nego njena celina, njen izuzetan ton i atmosfera. Slike: scena radanja, u kojoj se novorodenče pomalja iz nabora krinoline, ili scena nastajanja [¡ubavi, u kojoj se razmotavanjem žuté svile simbolizuje čulnost, ili pak kafanska scena, s kaskadom fine і duhovite ironije. Žužana FRANJO (Magyar Szó, Novi Sad))