Bitef

će, ipak, uspeti da namami kod sebe lakovernog Nimfeja Sašu, dok oprezni Nimfeja - Dima prati sa strane šta se događa. Doći će, ipak vreme kad će morati sam da rešava veoma ozbiljna i zrela pitanja. Na primer, kad u razred uđe direkter škole, ograničena vojničina Perilo - Andrej Tenetko i saopšti da se od sutra uvodi "sistem papuča", moraće da se suprotstavi i glasno izrazi protest zato što se treba boriti protiv svakog sistema koji nastoji da umanji dostojanstvo. Svi unutrašnji sporovi povlače se pred ovim iskušenjem koje dečaci (dečak) izdržavaju sa zavidnom hrabrošću, I svaki gledalac ima šanse da ih (ga) stigne. Treba samo iskreno pisati sastav na temu "Kako sam proveo leto", takođe, i jesen, zimu, proleće. U Školi za budale Andreja Mogučeg ovaj davno zaboravljen i, u stvari, glupav zadatak, najzad.dobija smisao. Sankt-Peterburg Žana Zarecka KlasiKa avangarde Andreja Mogučeg Retki su avangardisti koji to dugo ostaju. Ne može svaki eksperimentalni čin dugo da bude aktuelan. Andrej Mogučij je jedini avangardista kojeg je priznala savremena peterburška scena. Škola za budale je sećanje na predstavu iz 1998. godine režiranu po romanu Saše Sokolova zajedno s glumcima pozorišta De Gâter 'B7. Ili je to, možda, skoro identična kopija? Kao što su Van Dajk ili Rubens sa svojim učenicima pravili mnogobrojne varijante slika koje su postale popularne, tako se i Mogučij stalno iznova vraéa svojim najboljim delima. Junaci predstave - sećanja deluju u složenoj realnosti snova i bunila, razotkrivenoj pomoću pozorišnih sredstava u tel u Ijudske svesti. Gledalac se zajedno sa glumcima seca, uporeduje dogadaje iz svog detinjstva s onim čega se seca glavni junak koji se u ogledalu snova razdvojio na dva lica. Svako detinjstvo slično je kad ga se sećaju. Andrej Mogučij s profesionalizmom mehaničara rasklapa mehanizam seéanja. Scene se montiraju u napeto kretanje radnje. Logika scenske dramaturgije predstave je možda savremena, ali nikako nije avangardna. Komadi novih dramaturge u peterburškim pozorištima igraju se odavno i prefinjeno, s razumevanjem njihovih osobenosti. Savremena dramatičnost ne zahteva izrazite konflikte, podrobne razgovore i precizne karaktere. Odlomci reči, ćutanje, kretanje misli u sinkopama- to je izražajnost nove dramatičnosti. Sve to Andrej Mogučij divno koristi u Školl za budale, ne želeći da opovrgava, ruši i da se bori sa već ustaljenim i prihvaéenim. Tako se avangardista pretvara u savremenog umetnika. Reditelj gradi predstavu pomoéu sredstava koja su publiai dobro poznata. Aktuelna otkrića visual arts zanimaju Mogučeg ništa manje od novih pozorišnih formi. U stvari, njegovo pozorište izraslo je iz konkretng umetničkog žanra -

performansa. Instalacije i objekti su uključeni u radnju njegovih predstava. Mnoštvo aktuelne umetničke izražajnosti su neophodan uslov glume. Glumci Mogučeg se odlično orijentišu u ovom prostoru, a pridošlice mogu da zalutaju. U Školi za budale igraju glumaci koji nema stiisko jedinstvo. Glumci Baitičkog doma ne mogu da se odreknu iskušenja da budu stvarni.Od njih se ne zahteva ništa što bi ličilo na realnost, predviđena je gluma po novim pravilima, s novim tekstom i novim pozorišnim sredstvima, Oni, pak, izmišljaju karaktere za likove, dirljivo govore monologe. Red itelj na marginama pozorišnog teksta ostavlja prazan prostor za improvizaciju, ali bojažljivost glumaca naviklih na preciznu liniju rampe ne dopušta im da škrabaju po njemu. Eksperiment su zamenili sećanjem na eksperiment i predstava nije loše ispala. Slike sećanja - jesenje lišće šuštavom bujicom puni scenu, nejasne siiuete prošlosti sećanje pretače u dragocene suvenire. Život junaka Mogučeg je sećanje, ono čega već odavno nema, van granica vremena. Školske price pričaju dva nerazdvojna lika. Dečaci-braća koja se stalno prepiru, a nerazdvojni su - deo su junakove bolesne duše. Razdvojenost lika je uslovnost koja u strkukturi predstave Mogučeg mnogo toga objašnjava. Njena unutrašnja konstrukcija je začudujuće precizna, karike radnje čvrsto su spojene u celinu. A, kao što je poznato, jedinstvo je jedna od važnih karakteristika klasičnog delà. Moguči je u svom novom delu namerno izbegavao nedorečenosti, slučajnosti i nejasne kretnje. Škola za budale je solidan proizvod savremene režije koji se dobro čita, avangardno otkrovenje prevedeno na jasan jezik. Očigledno je teško biti avangardan kad dođe uspeh. Apsurdno pretvaranje u klasika avangarde sasvim u duhu Mogučeg je ili ironičan gest, ili iskreno prihvaćena uloga. Natalija Minejeva ŠKOLA ZA BUDALE Škola za budale (po romanu Saše Sokolova), Formalni teatar. Autor predstave je Andrej Mogučij Od predstave do predstave Škola za budale spaja glumce u jedinstvenu celinu. Ako su u početku "pravi“ glumci Baltičkog doma i ljudi Mogučeg činili dve različite stilske struje, plana, sad je postignut, upotrebiću staru reč, ansambl. Pojavila se prava "Mocna gomila" glumaca. Visoki profesionalizam, stvaralačka gipkost Dimitrija Vorobjova eine partituru njegove parti je najbogatije razradenu. Ali, on svinguje u parametrima koje mu je zadao Mogučij s istom nonšalantnošću kao i pravi glumci Formalnog teatra. Stvarno iskreni tonalitet bez sentimenta, jedinstven za sve izvođače doživljava se kao nešto nestvarno. Dečji glas koji se čuje na snimku je živi kamerton čitave ove "muzike“. Da, živi, - i da, kamerton, Ono što bi u drugom sistemu ostavljalo utisak "nevešto prikrivenog" (tehnika!), ovde je izvedeno na čistac i produhovljeno. Ekscentričnost "vizuelnih asoeijaeija" nije prepreka za svu-