Bitef

osudu, u stvari revolucionaran čin kao odgovor na štetu koju stvaraju policija i buržoaska imaginarnost Opredelivši se za zlo, svirepi likovi koje su stvo rili mediji, postaju apsurdne lutke koje odmah gube smisao, Strah rukovodi radnjama i rečima: Riton, kicoš oboleo od sopstvene lepote, otvoreno kaže da je prestravljen. Prisilna bliskost boji se sve tamnijim bojama, dok napetost konačno ne zatraži žrtvu; žrtvovanje Zana preobraženog u kraljicu slavlja i taoca svojih bivših "hranjenika". Njegovo übistvo dogada se istovremeno sa eskalacijom napada policije koja sužava krug oko bande dok se vojska vatrogasaca i agenata uspinje na hotel. U tom času Policajac ispoljava najveću rešenost, pokušavajući da odbrani poziciju i na svaki način održi na okupu faandu koja se raspada u paramparčad, Ostali se, međutim, opredeljuju za kukavičluk; odlučuju da se predaju, tako da pobude njihove izdaje blede, pretvaraju se u prah. Policajac, zgrožen krajem jednog mita, sakuplja oružje i predaje Rafala (ili ono što je od njega ostalo) u ruke murjacima, pretvarajući se da se oslobodio i sam rešio situaciju. Luka Skarlini (Luca Scarlini) Enriko Kazagrande (Enrico Casagrande) i Danijela Nikolo (Daniela Nicolb) osnovali su Motus u Rimmiju 1991. godine. Strukturisan tako da služi kao radno jezgro za najrazličitije vrste umetničke saradnje uz apsolutni promiskuitet izražajnih formi, Motus je nezavisno priredio mnogobrojne pozorišne predstave i događaje/hepeninge smišljene za konkretne neuobičajene prostore. l'Occhio betva (1994), Catrame (1996), O.F. owero orlando Furioso impunemenmte eseguito da Motus (1998) i Orpheus Glance (2000) jesu komadi po kojima je trupa poznata u zemlji i inostranstvu. Novembra 1999, godine Motus je dobio Specijalnu nagradu ÜBU; "za tvrdoglavu i stvaralačku koherentnost vizionarskog istraživanja u preoblikovanju prostora i prosejavanju mitova kroz grčevitu upotrebu tela i korišćenje otpada i svakodnevnih materijala na talasu muzike", Jula 2000, godine bila je premijera Visio Gloriosa u Teatro Argentina u Rimu u produkciji Teatro di Roma. Novembra 2000. godine Specijalna nagrada ÜBU dodeljena je trupama Fanny & Alexander, Masque Teatro, Motus i Teatrino Clandestino za "Prototipo Project", koji je izveden u jesen 1999. godine na Interzoni (Verona) u saradnji sa Venecijanskim bijenalom. Od 2001. godine Motus radi na projektu Sobe koji obuhvata sledeće korake: - Santarcangelo Festival, jul 2001, premijera Slobodnih soba ; - Temps d'images/La Biennale di Venezia, februar 2002, premijera Spojenih soba-, - Grand Hotel Plaza, Rim, maj 2002, premijera Hotela Splendid ( Splendid's ) u organizaciji ETI Ente Teatrale Italiano i Teatro Valle povodom festivala Cercando i Teatri. Decembra 2002. godine ziri, sastavljen od najznačajnijih italijanskih pozorišnih kritičara, dodelio je Motusu Specijalnu nagradu ÜBU “za igru razbijenih slika ipriču u razradi projekta Sobe, Godine 2003. Motus se uputio na novo umetničko putovanje kroz stike ireči PjerPaola Pazolinija (Pier Paolo Pasolini), nazvano Gost.

Dok smo pripremali Orfejev pogled, Sitali smo Hotel Splendid kao priiog, još jednu sugestiju... čudan francuski mir filmičnog karaktera, pomalo američkog stila, sa gangsterima po propisu i znojavim smokinzima. Fiimski kliše koji se dobro uklapao u dramsku teksturu predstave koja nastoji da upravo ironiše kliše. Dopala nam se preciznost likova, njihov Sudan poetičan i oštar jezik, elegancija dijaloga, gotovo pisanih za muziku, što je celo delo činilo nečim sasvim novim. Porazilo nas je kako je Žan Žene/Džoni prikazao sebe u bandi Ratal i kako je sa istom lakoćom savetovao da se postavi ovaj komad u kojem glumd"... nlkadnisu beisvojih mašinki, čak nlkadigraju inikadse ne dodiruju..:. Onda smo ostavili tekst na stranu - uvek nam se činio mnogo bližim filnnskom ambijentu - u named da ga nekad kasnije razmotrimo u celini i sa posthumnom slikom glumaca koji naoružani poluautomatima igraju neku vrstu razdražljivog "Valcera izdaje". U stvari, tema izdaje, transvestitizma i neumoljivosti smrti, kojom je Žene bio tako opsednut, već je izronila kao upozorenje u ovom delu iz 1948. godine (i veoma uticala na našeg Orfeja). Hotel Splendid je, međutim, izbio na površinu u novom svetlu tek oko dve godine kasnije, u vreme upomog istraživanja neke vrste stilizovanog hiperrealizma, koje nas je dovelo do kompleksnog projekta Soba. Hteli smo da nešto posluži kao protivteža prisilnoj izveštačenosti Spojenih soba, u kojima smo preplitali krive tragove uz primenu nekih noir tehnika i tehnika iz izvesnih eksperimentalnih filmova. Jedna od posledica biia je ideja da se Sobe izvode u pravom hotelu za 15-20 gledalaca. Uvek nam se Sinilo pomalo usiljenim da se predstava igra na pozomici, jer je to piece napravljen da se utopi u raskoši i rasipništvu nekog Grand Hotela, što je jedini mogućni scenario za dinamiku borbe smrti koja u komadu vlada. Gledaoci Se biti "obavezni" da prate - gotoyo kao da su taoci Rafala - pokrete glumaca koji se protežu po sofama i itisonima Hotela "Splendid". Osim toga, “Žene nije mogao da podnese da živi u vlastitoj kućl ili nameštenom stanu i sve do smrti radije je živeo u hotelskim sobama“. Ta nemogućnost da nađe odredište, vezu, stalno prebivalište naSinili bi od Ženea idealnog stanara naše Sobe, a možda njegov ironiSan pogled povremeno pada na nas baš kao što u ovom komadu: "...u skladu sa anarhijom koja se nalazi u osnovi besprekornog oblikovanja Hotela Splendid... Zene se smeje kao veliki čarobnjak" (Tekst u kurzivu je iz predgovora Franka Kvadrija (Franco Quadri)), ENRIKO KAZAGRANDE 1 DANIJELA NIKOLO Damjela Nikolo rodena je u Riminiju 1966. godine. Enriko Kazagrande roden je u Gualdo Tadinu (Peruda) 1965. godine. Oboje su studirali na Univerzitetu Urbino, gde su se i upoznali pošto su uSestvovali u aktivnostima Atarasije (Atarassia), Univerzitetske omladinske pozorišne trupe. USestvovali su i organizovali nekoliko radionica i laboratorija sa grupama i umetnicima kao što su Osmego Dnia, Akademija Ruchu i Stefan Šulberg (Stephan Shulberg) i Marija Nora (Maria Nora) iz Living teatra (Living Theatre).