Bitef

teorija i eksperiment. Na daljem izgradivanju tog profda, osim Poleša rade i drugi umetnici, pored ostalih i Šorš Hamrun (Schorsch Camerun), Stefan Puher (Stefan Pucher), Gob Squad i Forced Entertainment i drugi. MAIKE GUNSILIUS: INTERVJU S RENEOM POLEŠOM Autor i reditelj Rene Poles и svojim pozorišnim tekstovima istražuje radne i životne prilike današnjice, и vreme neoliberalizma i globalizacije. Pod motom neću to da iivim, on traga za individualnim strategijama preživljavanja. Poles je za poslednjih nekoliko godina razvio prepoznatljivu teatarsku formu pozorište teorijske i intimne diskusije. On suprotstavlja sve zaoštreniju krizu normalnih radnih uslova и zapadnim industrijskim zemljama sa izuzetno lošim i neformalnim radnim odnosima и metropolama južne hemisfere. To je i ishodište njegove najnovije trilogije koju cine Telefavela, Svetlana ufaveli i Pablo и Plusfilijali. Kad komponuješ svoje vederi, ne polaziš od dramskih već od teorijskih tekstova. Koje si tekstove upotrebio и tvojoj najnovijoj trilogiji? Krenuo sam od knjige Learning from, a pre svega od članka Learning from Lagos Johena Bekera (Jochen Becker), и коте on objašnjava otkud interes moćnih zapadnih fmansijsko-industrijskih metropola za organizaciju života i rada metropola na južnoj hemisferi, na primer, Lagosa ili Sao Paula i zašto ih zanima koja još tržišta tamo postoje pored onih zvaničnih. Za mene su bili važni i cianci Atraktivnost neformalnog i Deformalizacija urbanog prostora Elmara Altfatera (Alrvater) i Birgit Mankopf (Mahnkopf). Ree je о samoorganizovanoj ergovini koja postoji uz normalnu i regulisanu, a koja se razvija и favelama ovili gradova zbog nasušne potrebe njenih stanovnika. To ja zovem neformalno. Ljudi se и haosu и коте žive, preživljavanja radi, moraju orijentisati na pravo jačeg, zavisnost od pomoći drugog, na kršenje zakona i na mafijaško okruženje. Sličnu samoorganizaciju propagira i new economy , ali zagovornici zapadnih ekonomija, koji se svima obraćaju kao da su preduzeće, kao ja-akeionarsko drustvo, godmama se trude da otkažu dogovorene socijalne ugovore. U Atraktivnosti neformalnog istražuje se da li postoje izgledi za pronalaženje organizacionih formi mimo propisa iz kojih bi se mogli razvici novi oblici Ijudske akcivnosti i solidarnosci. U isto vreme, medutim, te aktivnosti koje su mimo zakona, drustvo kriminalizuje i gura и nasilje. То me zanima i sa gledišta meduljudskih odnosa.

Sta radis s teorijskim tekstom, prekopirašga и diskusiju ili izsakupljenog materijala crpiš ideje? Pokušavam da nastavim, da ga pišući produžim. Njegov rečnik koristim kao inscrumencarijum za razmišljanje о tome šta radim i kako živim. Moji tekstovi nisu dijalozi, već vrsta monološkog brainstorminga nekog teksta koji sam prethodno pročitao. Najvažnija je, u stvari, sadržina, nju bih želeo da prenesem. Sta nude socioloski i kulturo-teorijksi tekstovi, a ne nude dramski tekstovi? U teorijskim tekstovima najpre moram da nađem formu za njihovu preradu, to me zanima. Tokom vremena sam pronašao način pisanja koji te tekstove čini upotrebljivim za pozorište. Glumci, u konfrontadji s publikom pokušavaju da ih pretoče u život, da se uvuku u te tekstove. Autori tih teonjskih tekstova cesto su očarani sto u mojim postavkama vide Ijudska tela i Subjekte koji se do kraja unose u njihov sadržaj. Taj aspekt najčešće nedostaje u naučnoj analizi. Pozorište, nasuprot tome, jedan problem može da iznese neposredno i telesno. Zagltmca nije toliko vaino da ulogu i ličnost dotivi, već da shvati sadržaj i da ga prokomentariše? To je odludvanje о sadržaju, a ne podela uloga. Mi se poigravamo onim što se naziva karakter, ličnost ili dramatis personae. S vremena na vreme glumac navuče na sebe neko lice, pa ga onda odbaci. Kod mene nema dodele ili podele uloga na ženske i muške. To je stvar dogovora, kod nas svako može biti sve. Iza toga se nalazi odredeni pojam subjekta. Da. Tema i procès subjektivizacije imaju veliku ulogu. О tome ne mogu da razmišljam u formi ličnosti, ne mogu da dovedem u pitanje ono što prikazujem. Neću da vodim politiku nametanja identiteta; naprotiv, hoću da ga se u teatru oslobodim - to je za mene utopija. S jedne strane, oslobađanje od ličnosti, a, s druge strane, dominadja subjektivnogpristupa tekstu? Glumci ne tumače publici ideju autora, oni imaju pravo učestvovanja: ja dođem s materijalom na probu i za nedelju dve iz naših razgovora nastaje tekst. Važno mi je da glumac zeli to vece jer mu je lično do njega stalo. Ne radi se о autotematici, to je nesporazum iz ranijih vremena, naš teatar nije teatar sopstvenog iskusrva. Reč je о tome da mi lidio moramo shvatiti problem. Cega ima vise, razmišljanja ili emocija? Vise je razmišljanja, ali bid uključen u neku temu i bid zbog toga očajan, to su naravno emodje. Spoznaja koja prelazi и očajanje.